Да би Тита вољели више од оца и мајке, некадашњи Титови пионири, сада људи у позним годинама, били су васпитавани уз помоћ лажног лика и дјела Јосипа Броза Тита, коме је његово политичко окружење додијелило чин маршала и наручило бијелу маршалску униформу, која се лијепо уклапала са бијелим рукавицама, еполетама и ордењима.

Данас знамо да је то био само лажни дух времена, сем чињенице да је бијелу маршалску униформу волио и Геринг (једва је дочекао да је обуче и Ф.Туђман), а слетови, заставе и бакљаде практиковани су и за вријеме Мусолинија, Хитлера и Ким ил Сунга.

Зашто Титови поклоници ћуте о својеврсној Титовој издаји и похлепи, кад се брже боље уселио у Дворске просторије династије Карађорђевић и себи приуштио све краљевске погодности, укључујући заплијену и коришћење златног посуђа, на које је маршал преко краљевског грба ударио онај грб из Јајца са шест пламенова и петокраком из 1943. године.

Када је то посуђе враћено породици Карађорђевић, престолонасљедник Александар други није хтио да мијења грб ФНРЈ и оставио га је на свом породичном посуђу, сервису и есцајгу уз опаску „То је историја, династије се мијењају, али грбови остају. Не желим да прекрајам Тита и бришем његов грб, као што је он брисао наш карађорђевиски“. Али краљевско и српско имање и други посједи и некретнине које је Тито отео Карађорђевићима.

Послије државне сахране четворо Карађорђевића, престолонасљедник Александар други је био срећан што је освјетлао образ династије и испунио завјет свог прадједе. Краљевски двор је постао мјесто окупљања свих Срба и њихових пријатеља из свијета. Том приликом су стари Београђани обновили свој захтјев да се Јосип Броз исели са Топчидерског брда и из Београда. „Нећемо Тита и његову Кућу цвијећа у свом дворишту! Нека Јожа Броз иде у свој родни крај у Хрватску, ако је маршал Тито заиста онај Јосип из Кумровца, за ког се годинама представљао“.

О краљевском понашању Јосипа Броза Тита, који је себе сматрао заслужним насљедником комплетне династије Карађорђевић, свједочи и заплијена накита и злата чланова породице Карађорђевић.

Наиме, дио набројаних драгоцјености, о којима је овде ријеч, нашле су се 1941. у Никшићу као терет који су понијели из Београда краљ Петар Други Карађорђевић и чланови југословенске владе приликом одласка из земље због окупације од стране нацистичке Њемачке. Потом је из Никшића 12 сандука са благом сакривено у манастир Острог, прецизније у манастирски пољски нужник.

То благо је пронађено одмах послије ослобођења, а у априлу 1945. организован је превоз тог блага за Београд. Конвој са златом грешком је најприје стигао у Ужичку улицу (тада Румунску) број 15 гдје је почео истовар.

Војници В. П. и Н. Ђ. збијали су тада шалу: „Да ли да узмемо по једну полугу, јер их има толико да нико неће примјетити, или да то не чинимо? Ма шта ће нам, кад ће у комунизму и ве-це шоље бити од злата, што да се мучимо?“.

Ти сандуци са златом су потом пренијети у Бијели Двор гдје су их, како је свједочио Раде Ристановић, домаћин или командант Бијелог двора, спаковали у касу у библиотеци, коју је затим Тито закључао, кључ ставио у спољни џеп од сакоа и захвалио друговима на уложеном труду. Тврдња да је ријеч о благу из Острога заснива се и на кључним свједочењима људи који су учествовали у цијелој операцији. Они кажу да је било златних полуга, дијадема, златника, прибора за јело, огрлица златних и од бисера сатканих… Малтене истовјетни списак са благом које је похрањено у Народној банци Србије.

Судбина дијадеме, која се налази у трезору Народне банке опет је прича за себе. Истраживачи и познаваоци живота породице Карађорђевић, попут Миладина Гавриловића, управника Задужбине краља Петра на Опленцу, у својим биљешкама имају пет регистрованих дијадема краљице Марије Карађорђевић, супруге краља Александра Првог Карађорђевића, ујединитеља.

Прва, дјевојачка, златна дијадема изложена је у кући краља Петра Првог на Опленцу. Друга дијадема је са веридбе за краља Александра која је обављена 9. јануара 1920. године у Румунији.

Била је украшена смарагдима и дијамантима. Данас јој се не зна траг. Трећа дијадема била је поклон Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уручена приликом вјенчања за краља Александра 8. јуна 1922. године.

Била је украшена брилијантима и чувана као породични накит са краљевском круном, скитром и шаром. Краљица Марија је још 1939. године отишла у Лондон на лијечење али и да буде поред дјеце која су учила школу у британској пријестоници и до почетка рата није се враћала у Југославију.

Значи дијадема је остала у Београду одакле се 1941. нашла у Острогу. Отварањем врећа са благом у трезору Народне банке Србије стручњаци ће лако утврдити да је тај драгуљ њен поклон са венчања.

Четврту дијадему краљица Марија добила је од свог мужа Александра Првог поводом рођења сина Петра Другог Карађорђевића.

Наручили су је од Картијеа заједно са огрлицом. Била је украшена смарагдима и најчешће се појављује на умјетничким сликама гдје је краљица Марија позирала сликарима. Ту дијадему она је поклонила снахи Александри, супрузи краља Петра Другог, а снаја ју је, поуздано се зна, продала непознатом купцу.

Пета дијамантска дијадема у власништву краљице Марије била је поклон њене краљице мајке, по имену такође Марије. Наша краљица Марија носила је тај мајчински поклон и у дубокој старости, да би га на крају продала преко аукцијске куће Сотби у Лондону.

До трезора Народне банке Југославије, потом Србије, наведено благо стигло је из одаја Бијелог двора на Дедињу. Ту га је пронашла и по налогу тадашњег Предсједништва СФРЈ пописала и спаковала у ту сврху формирана специјална државна комисија. Ваља, при томе, имати на уму да се на имањима, дворовима, резиденцијама и осталим здањима Брозових широм Југославије (тачно 68 објеката) од 1945. године до званичног датума његове смрти 4. маја 1980. године никада није водила евиденција о било каквим стварима односно предметима. Народски речено, никада није урађен ниједан попис имовине.

Међутим, то није било једино заплијењено благо династије Карађорђевић, пошто је у међувремену било заплијењено и благо Карађорђевића пронађено у тајним просторијама испод Бијелог Двора. О томе свједочи Бранко Броз, рођак Јосипа Броза у књизи „Дружење с Титом”, објављеној у Загребу 1982. године.

Он се 1945. године налазио у Бијелом Двору да уз помоћ јединица Црвене армије очисти и припреми Бијели двор за долазак маршала Тита и, између осталог, пише: „Брат и ја смо једног дана примијетили некаква жељезна врата. Копкало нас је камо она воде. Узели смо батерије и полако отворили врата. Спиралним смо се степеницама спустили у поџемно склониште с дугачким ходницима и излазима према Раковици. Та је склоништа изградила краљевска обитељ. Ишли смо од просторије до просторије и спазили некакве огромне црне сандуке. Било их је много. Нисмо знали што би могло бити унутра. Знатижеља је била јача од било каквог размишљања и опреза, па смо одлучили да их отворимо један по један. Имали смо што видјети. Призор као из тисућу једне ноћи. У сандуцима је било краљевско злато, посуђе, тањури, шалице и једаћи прибор у големим количинама. Све је имало краљевски грб. Видјевши то, отрчали смо натраг и обавијестили Тита и Митра Бакића (шеф два Титова кабинета, потом секретар привремене јединствене владе Демократске Федеративне Југославије, прим. аут). Нису могли вјеровати. Кренули су у подрум. Кад су све то видјели, наредили су да се испита ходник и излази и да се постави стража на улазу у подрум”, наводи Курир написе Слободана Радуловића.

Садржај наведених сандука Јосип Броз је послије извјесног времена прегледао у друштву генерала Љубодрага Ђурића, који о томе пише у књизи „Сјећања на људе и догађаје”. У том рукопису помиње се чувена епизода, када Броз поклања Ђурићу златну табакеру, а овај неће да је прими јер је на њој утиснут краљевски грб. Узео је тек када је избрисан грб Карађорђевића, а утиснут потпис Јосип Броз Тито. Те драгоцјености видјела је још и Даворјанка Пауновић – Зденка, Титова љубавница из ратног периода. Причу о томе Броз је прећутао свом шефу кабинета Митру Бркићу, па чак и свом блиском ратном другу Александру Ранковићу.

Шта се на крају догодило са комплетним благом Карађорђевића, до данас није разјашњено. Могуће је да је дио заплијењеног блага Јосип Броз уложио у изградњу својих 26 тајних поџемних склоништа широм бивше Југославије, чија се укупна вриједност процјењује на око 90 милијарди долара. Од наведених 26 тајних склоништа за сада се зна за постојање оних на Вису, Купарима, Кумровцу, Плитвицама, Коњицу, Дрвару, Бихаћу, Горажду, Хан Пијеску, Бугојну, Куманову, Београду, Опленцу, Приштини …