ВЛАДИКА Николај Велимировић (4. јануар 1881 – 18. март 1956) је био епископ Српске православне цркве, теолог, филозоф. Рођен је у селу Лелићи, код Ваљева, у породици земљорадника. Након завршетка ваљевске гимназије уписује београдску Богословију, гдје бива запажен као учен младић, окупиран Његошевом мишљу.

Написао је дјело „Религија Његошева“ у ком се бави, не само комплексношћу Његошевог стварања, већ и самог Петра ИИ Петровића Његоша, не презајући од тога да га у истом даху назива и пјесником и филозофом, и скептиком и теистом.

Он је био војник међу монасима, књижевник међу филозофима, учени међу незнавенима, логораш међу нацистима, нациста комунистима.

Владика Николај имао је два доктората, оба стечена на престижним универзитетима – на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској, а другу докторску тезу „зарадио“ је на филозофском факултету у Оксфорду.

По повратку из иностранства у Србију ниједна диплома му није била призната.

Оптуживан је за националистичке идеје, које свакако међу образованим свијетом нису ништа друго до антитеза глобализму, али и за нацистичке побуде, наводи Србија данас.

Владика Николај Велимировић, рекло би се парадоксално, и поред таквих оптужби за његово политичко деловање, завршио је у нацистичком логору као заробљеник.

Првобитно су Нијемци, с почетка 1941. године, добили наређење, које је спровео у дјело генерал Александар фор Лер:

– Уништити српску интелигенцију, обезглавити врх Српске православне цркве, и то у првом реду патријарха Дожића, митрополита Зимоњића и епископа жичког Николаја Велимировића, као и калуђере и монахиње српских манастира – било је наређење Адолфа Хитлера.

Када су окупирали земљу, одмах су војне и полицијске снаге упале у Жичу и изоловале Владику Николаја. 12. јула 1941. године ухапсили су га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво.

Пред крај рата, 15. септембра 1944. године, Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из манастира Војловице у злогласни концентрациони логор Дахау у Њемачкој. Били су једина два црквена великодостојника у Европи који су заробљени од стране њемачке војске.

Рехабилитација владике Николаја почиње средином осамдесетих година, када намучена СПЦ почиње да се опоравља и расте након комунизма.

Тада млада снага Цркве, блаженопочивши митрополит Амфилохије и епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије, пишу хвалоспеве владици Николаји и одржавају сјећање на, са свих страна осуђеног, владику Николаја.

Мошти владике Николаја пренете су у Србију 12. маја 1991. године, у данима када је отпочињао рат на територији бивше Југославије. Његови посмртни остаци су пренети из Либертивила у Лелић, гдје је сахрањен у цркви, која је његова задужбина.

Подсјећамо, 19. маја 2003. године Свети архијерејски сабор СПЦ једногласном саборском одлуком канонизује.