За злочин у сребреничком селу Брежани, као ни за остале масовне злочине над Србима сребреничког краја, још нико није одговарао пред судовима, иако су жртве убијане на најсвирепији начин у својим кућама и двориштима.

Сребреница фото: Срна

Неки су убијени, односно запаљени на спавању у кућама.

Ово је један у низу злочина без казне почињених над Србима овог краја у оквиру планског етничког чишћења и уништавања свега што је српско на овом простору које су муслиманско политичко и војно руководство континуирано спроводили у средњем Подрињу, јавила је Срна, пренио Глас Српске.

Начелник општине Сребреница Младен Грујичић рекао је да су Брежани само једно од бројних српских села која су уништена у посљедњем рату у БиХ. „Овдје је 1992. године погинуло 18 мјештана, Срба, већином цивила. Они су били код својих кућа. Нико због тог злочина није одговарао. Ми гајимо сјећања на те жртве и никада их нећемо заборавити. Преносимо на млађе то сазнање, а не вјерујемо у правосуђе БиХ, јер за 31 годину никог нису процесуирали за злочина над сребреничким Србима и надамо се и вјерујемо да ће злочинце стићи Божија казна“, поручио је Грујичић.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице Бранимир Којић, који је предсједник Скупштине ове организације на републичком нивоу, рекао је да су злочин у највећем сребреничком српском селу починиле комшије муслимани из сусједних села и из Сребренице и да је неприхватљиво да још нико није одговарао за злочине почињене над мјештанима Брежана.

„Нико није одговарао зато што су убијени Срби јер правосуђе БиХ и Хашки трибунал омаловажавају српске жртве и њихове породице. О томе је више бесмислено говорити, али никада нећемо одустати од борбе за истину и за одговорност злочинаца чије су душманске руке континуирано чиниле злочине и побиле српско становништво у овом и бројним селима сребреничке и братуначке општине“, поручио је Којић.

Он је прецизирао да је за злочине почињене над Србима у сребреничкој општини нико није одговарао, а да су само четворица Бошњака осуђена на 29 година затвора за злочине над Србима у цијелом Подрињу док је 45 Срба осуђено на чак 650 година затвора због Сребренице. Којић каже да се још 49 Срба из сребреничке општине, од којих троје из Брежана, још воде као нестали.

Према његовим ријечима зна се ко су жртве и када су и како убијене. Зна се и ко их је убио и на Тужилаштву БиХ је да то документује и подигне оптужницу или да нађе доказе, ако их евентуално нема довољно, а не да процјењује да нема довољно доказа за подизање оптужница, што је срамота правосуђа и лицемјерство невиђено у цивилизованом свијету.

„Зар је 31 година мало да се прикупе докази за барем неког страдалог и починиоца злочина над чак 18 српскх жртава за један дан у Брежанима и још већи број у Ратковићима, Подравању, Скеланима“, упутио је Којић питање правосуђу БиХ. Живорад Балчаковић је тешко рањен приликом муслиманског упада у Брежане а брат Обрадин га је пет сати вукао кроз шуму да би га спасао од смрти.

„Било је страшно. Пробудиле су нас гранате са Осмача које су падале око кућа. Пуцало се са свих страна. Од пуцњаве, урлика, викања, галаме и лупања разним предметима створила се несношљива бука. Упадали су у куће и клали, убијали или палили живе људе“, присјећа се Балчаковић.

Он каже да је рањен у близини садашњег споменика, а поред њега су погинули Милош Крстајић и Радован Петровић док су штитили цивиле да се извуку из кућа и покушају спасити. „Били смо окружени и извјестан број мјештана се успио извући захваљујући добром познавању терена, шуми и шикарама у које су се крили. Под командом Насера Орића упали су у село убијали, пљачкали, палили, а нико није одговарао, што је срамота и судства БиХ и Хашког трибунала и цијелог свијета. Убијали су и палили цивиле у кућама“, истиче Балчаковић.

Преживјели причају да су злочинци неке мјештане ухватили и одвели живе и да се још воде као нестали. Посмртни остаци Станка Милошевића и глувонијемих Достане и Крстине Лазић, упркос свим напорима, никада нису нађени, нити је ко одговарао за злочин у овом и осталим српским селима у сребреничкој општини.

То уноси додатно неповјерење у државне институције и онемогућава процес међунационалног помирење и стварања повјерења међу преосталим становницима ове општине, сматрају чланови породица несталих. Преживјели подсјећају да су муслиманске снаге најприје у раним јутарњим часовима опколиле село и започеле пуцњаву, уз урлање и убијање свих које су стигли.

Под окриљем ноћи и јутарње магле те захваљујући познавању терена неки мјештани су успјели да побјегну у околне шумарке или да се сакрију у папрат и шикаре око села. Тако сакривени гледали су свирепа убиства недужног становништва. Заробљени су мучени, масакрирани и спаљивани, умирући у највећим мукама.

Најстарија жртва тог масакра био је 88-годишњи Станко Милошевић, а најмлађа 15-годишњи Љубомир Јосиповић. Међу убијенима било је пет жена.
Милева Ранкић преживјела је напад на ово село, али је тог дана остала без синова – двадесетогодишњег Мирослава и двије године старијег Драгослава, као и мужа Милисава.

Милева је изгубила вјеру у правосуђе и очекује да ће оне који су јој убили супруга и синове на кућном прагу стићи Божија правда умјесто земаљске неправде. „Године пролазе, а нико не реагује и нико не одговара за убијену моју и невину ђецу многих Српкиња“, прича ова мајка уздишући и жалећи што умјесто ђеце „Бог није узео њу тога дана“.

Милован Милошевић је тог дана остао без деветнаестогодишњег сина Видоја и оца Станка, који је имао 88 година. Због посљедица рањавања тог дана једва се креће уз помоћ штака.