Звали су га Том Сојер са Сењака. Од оца Крајишника је наслиједио снажну грађу, од мајке Пољакиње љубав ка спорту.

Истакао се као сјајан пливач, ватерполиста, фудбалер, скијаш, хокејаш, куглаш… у свим спортовима је био сјајан, али се одлучио да приоритет да глуми!

Северин Бијелић је чега год се дохватио претварао у успјех.

Рођен је 1921. године, и то у гардероби Народног позоришта између два чина једне драме као првенац тадашњег сценографа Јована Бијелића, иначе једног од наших најпознатијих сликара између два свјетска рата. И прије Другог свјетског рата је био голман БАСК-а, гдје је замијенио чувеног „Ел гранде“ Милована Јакшића, голмана репрезентације Србије у Монтевидеу. Бранио је гол омладинске репрезентације, а по завршетку рата је чинио прву генерацију Црвене звезде и био један од оснивача. Уписао је седам утакмица за црвено-беле, али се брзо пребацио на друге спортове, јер је, како сам признаје, мрзио фудбал.

Био је члан ватерполо клуба Црвена звезда, да би потом наступао и за Партизан.

За Бијелића се везује невероватна чињеница да је у једном дану успио да се такмичи у три спорта: скијању, пливању и фудбалу, подсјећа Курир. Ујутру је у трци на скијама на Копаонику освојио прво мјесто, потом сјео у аутомобил, дошао у Београд и одиграо поподне утакмицу. Невјероватан дан је завршио тако што је отишао на првенство у пливању и поставио нови државни рекорд на 200 метара прсно. Ни то му није било довољно, него је касније те вечери одрадио и тренинг утакмицу са репрезентацијом Београда у хокеју на леду.

Међутим, та свестраност у спорту као да га је и удаљила од истог. Убрзо се посветио својој другој љубави – глуми и од 1949. године постао члан београдског Народног позоришта. Играо је у више десетина филмова, међу којима и у чувеном „Кад будем мртав и бео“ Живојина Павловића са Драганом Николићем 1967. године.

Пет година касније иронија судбине се поиграла са Северином. Током љетовања у Велој Луци на Корчули, послије пливања му је позлило. Срчани удар у 52. години. Спаса му није било.

Северин Бијелић је неколико дана касније сахрањен у Алеји заслужних грађана у Београду.