Хиландар није био једина званична Света српска царска лавра на Светој Гори Атонској, јер је од 14. вијека тај статус добио и Манастир Светог Павла, задужбина Бранковића. На пола пута од манастирског пристаништа и данас стоји капелица Лепе Маре, једини споменик на Атосу посвећен жени која није Богородица.

Ријеч је о црквици подигнутој у част српске принцезе Марије – Маре Бранковић, кћери деспота Ђурђа. Да буде још необичније, минијатурни храм подигнут је на мјесту гдје је Богородица опоменула деспину Мару да је кад се искрцала на Атос прекршила древни закон аватон који женама забрањује да кроче у монашку земљу.

Зашто онда посјета “царице Маре”, бивше султаније на двору Мурата Другог и маћехе и савјетника Мехмеда Освајача, није запамћена као богохуљење, већ је овјековечена спомеником? Документи из османских архива потврђују да се Мара Бранковић заиста искрцала на Свету Гору и посјетила монахе из Светог Павла да би им предала дарове.

Управо у тим поклонима крије се тајна посебног односа према кћери деспота Ђурђа, великој покровитељки Свете Горе. Њено кршење аватона је толерисано јер је тад на Атос донијела за хришћане непроцјењиво вриједну реликвију, сандучић са тамјаном, златом и смирном који су, према библијској причи, тројица мудраца са истока донијели тек рођеном Христу у Витлејем.

Легенда каже да је Богородица за живота ове драгоцјености непрестано носила са собом и да их је тек пред смрт и успење у небо предала рођакама које су је пратиле. Свете реликвије су чуване у Јерусалиму до 4. вијека кад су пренесене у Константинопољ. Сматрало се да су заувек изгубљене кад је Мехмед Освајач 1453. заузео Цариград. Ипак, његова маћеха и учитељица Мара, коју је веома поштовао и у документима ословљавао са “госпођа деспина”, па чак и “царица и самодржитељка”, успјела је да га убииједи да јој да драгоцјену реликвију коју је однијела на Свету Гору којој је и у Османском царству признаван посебан статус.

Легенда каже да су у два наврата Турци планирали десант на Атос и протјеривање монаха, али су оба пута флоте доживеле катастрофалне бродоломе, послије чега су одустали од идеје да униште монашку републику, подсјећа портал Лепоте Србије.

Деспина Марија Бранковић била је жртва политичког брака, уобичајеног у средњем вијеку, практично талац. Њеном удајом за султана Мурата Другог деспот Ђурађ је купио предах од османских напада на Србију. Наочита и веома образована Лепа Мара показала се као изузетна личност и потпуно нетипична султанија.

У харему није промијенила вјеру, нити је рађала дјецу османском владару, који је и иначе био наклоњен мушкарцима. Ипак, мудрошћу је успјела да оствари велики утицај на двору свог мужа, али и на његовог насљедника Мехмеда званог Освајач, кога је васпитавала.

Запамећена је као велика заштитница, нарочито манастира Хиландара и Светог Павла, који је тад је званично био друга Света српска царска лавра, задужбина Бранковића. Простор на ком је био стари манастир Светог Павла Ксиропотамског, уништеног у гусарским нападима још у 12. вијеку, био је пустош кад га је 1365. откупио брат Вука Бранковића, Никола Радоња, тад већ хиландарски схи-монах Герасим, заједно са замонашеним српским племићем Антонијем Багашем.

БРАНКОВИЋ се закалуђерио послије породичне трагедије кад су му у епидемији куге умрле жена и две кћери, а из Хиландара је дошао у пустош и позвао Багаша, монаха Ватопеда, да обнове древни манастир Павла Ксиропотамског, светитеља из 10. вијека, који је по предању проповједао у преднемањићкој Србији и довео прве српске монахе на Атос.

У то вријеме незадрживих османских освајања, “кад су живи завидјели мртвима”, Србија је била посљедња православна земља која је спасавала светогорске манастире од гашења, а истовремено је Атос био посљедње уточиште за многе племиће, учеснике у биткама с Турцима, који су били поражени апокалиптичном пропашћу византијског и српског царства.

Дух тог времена забиљежен је у ријечима Герасима Бранковића, забиљеженим у једној хрисовуљи: “Видјевши како сва добра света као сјенка пролазе, и како је прије нас било господе царева и краљева који господарише кроз многе године и не оставише спомена сем оних који добра дјела починише, одлучили смо да дарујемо Матери Божјој хиландарској посјед за вјечита времена”.

Образовани српски племић, чувен међу Светогорцима по преводилачком раду, од манастира Светог Павла је створио центар књижевне и умјетничке дјелатности. Наиме, њему је тада припадала и цијела област Келије Светог архистратига Михаила (данашњи Нови скит) и братство Скита Свете Ане, чијим су монасима били забрањени пољопривредни радови или гајење пчела. Они су смјели да се баве искључиво преписивањем и повезивањем књига и израдом умјетнички обрађених богослужбених предмета.

Манастир Светог Павла постао је чувен по књигама у Русији, чији је патријаршија током црквене реформе у 16. вијеку одавде добила око 500 рукописних књига на поклон. У знак захвалности руски владари су помагали Српској царској лаври све док је османлије нису ставиле у потпуну изолацију крајем 17. вијека.

Тад су Турци забранили долазак српских монаха и оптеретили манастир претешким наметима због учешћа Срба у аустро-турским ратовима на страни Аустрије. Тако је Српска царска лавра временом запала у страховите дугове и остала без српског монаштва и по светогорским законима је прешла у грчке руке.

О томе је свједочио и енглески путописац Џон Сибторп, који је 1793. посјетио манастир Светог Павла: “… То је била српска задужбина, али подвлашћеност Србије Турској одсјекла ју је од прихода које је требало да прима”.