19/01/2023

Растко Петровић, Станислав Винавер, Раде Драинац, Душан Матић, Александар Вучо, Милутин Бојић, Владислав Петковић Дис, Драгиша Васић, Вељко Петровић…
Неки су у рату изгубили живот, неки су се вратили скрхани сумњом у хуманост, а преживјели гимназијалци су француским школским друговима причали о доживљајима при преласку Албаније. Они су и својим доживљајем рата обиљежили ново, авангардно раздобље српске књижевности.
Један од њих био је и Станислав Винавер, творац нових ритмова, бергсоновац, музичар језика, виспрени есејиста, преводилац, ерудита, а испрва један од 1.300 каплара.
У пјесничкој књизи „Ратни другови”, која се појавила 1939. године, а затим дуго била потиснута, Винавер је описао свеприсутност смрти, исписујући портрете малих људи, ратних сапатника: трећепозивца Драгоша из Липолиста, који је живио само за то да види два сина ратника, баке која је изгубила два сина, а и поред тога исцељивала рањенике и брала по Церу љековите траве. Ту је и портрет Ранислава из ђачке чете који је „патио од непросвећености”, а умро је „жедан науке”, па доктора Аврама Винавера који је у Ваљеву даноноћно лијечио тифусаре, као и виолинисте Недића који је у голготи албанске студи грлио виолину и скончао у бијелој смрти.
Колико је Винавер осјећао искуствену повезаност са својом генерацијом, којој припадају и Рака Драинац и Растко Петровић, свједочи и овај цитат: „Цијели мој живот био је један велики напор, прије свега патриотски. Читава наша генерација била је таква. Ми смо ратовима и подвизима запрепастили цијелу Европу. Хтјели смо ми, мој нараштај, да се занесемо у питање живота и смрти(…)”.
Раде Драинац као гимназијалац од 16 година прешао је Албанију, школовање је наставио у Француској. Потоњи пјесник урбаних модерних пејзажа, боем и бунтовник, у недовршеној краткој причи „Понор” описао је чету војника која по снијегу одмиче обалом Дрима ка Скадру: „Људи се бијеле; обрве и бркови залеђени”, писао је. Модерно и иронијско је његово виђење рата и у стиху: „Видео сам како утопљеници из Свјетског рата играју канкан у Јонском мору”, подсјећа Политика.
И Растко Петровић био је један од гимназијалаца који су преживјели албанску Голготу, а затим преко Крфа отишли у Француску. Ратне ужасе приказао је у првом дијелу романа „Дан шести”, као борбу исконских сила, човјека и природе, глади и нагона за опстанком. Суочење јунака Стевана Папа-Катића са искеженом, гладном кујом одсликава тај митски ужас:
„Стеван је затворио очи и одмах је видио кучку како сједи над њим: грдна животиња која дише спокојно великим пространим ритмом. Очи су јој биле црвене, запаљене неупоредљивим пламеном. Тијело црно. Само су очи биле запаљене пламеном и чељусти, с којих је капала запаљена пјена, као да се тек најела мјесечине. Грозна и грдобна животиња!“
Драгиша Васић преживио је повлачење преко Албаније и Солунски фронт, а у својој приповјеци „Реконвалесценти” поставио је питање жртвовања за отаџбину и приказао равнодушност човејка пред ужасима рата. Његови ликови изражавају сумњу: „Патриотизам данас то је вјештачко осјећање. Патриотизам раније био је религија. Нападнута отаџбина, нападнута је религија. Са многобоштвом нестало је и правог патриотизма(…) Није отаџбина само земља, територија, зелени лугови… Отаџбина је и правда, управа, слобода, сигурност, благодет (…)Бјежим од отаџбине која од мене тражи крв мојих плућа(…)”.
Приповедач Вељко Петровић прешао је албанску голготу да би преко Женеве дошао у Париз. Из туђине је слао писма брату своје жене Маре: „Док пуцају громови граната над Београдом, сачувај ми моју Мару, њено чисто чело и њене чисте очи”. Пишући о цвјетној љепоти европских пријестоница у нескладу са осјећањима српских рањеника и болесника, Вељко Петровић запажа: „Осамнаесте у прољеће, из Француске, преко Италије, на Крф. То је за четрдесет сати, из париског прољећа у римско љето, па у калабреску припеку. Та чудна наша путовања!”
Неке од најпотреснијих слика повлачења српског народа преко Албаније дао је Бранислав Нушић. Њега, који је у рату је изгубио сина јединца, највише је бољела судбина дјеце, а у запису о четрдесет хиљада дјеце мученика забиљежио је и слику мајке која по савјету рањеног војника промрзлу дјецу спушта на тијело умирућег вола, да их бар мало згрије још увијек топлим тијелом животиње…
„Када сам у том тренутку покушао да браним небригу којом су ова дјеца очупана од својих кућа и бачена у невољу, нисам ни слутио да су та дјеца на смрт осуђена, да ће ту дјецу мађијски бацити у планине албанске, гдје ће умирати од глади и зиме, гдје ће се давити у блату и гдје ће их болести обарати као олујина недозрелу влат. Нисам ни слутио да ће од четрдесет хиљада српске дјеце, за мјесец дана, тридесет и шест хиљада наћи гробове своје у снежним амбисима и смрдљивим барама и да ће Србија читаву једну генерацију своје омладине просто бацити звјеровима за храну, као непотребно месо„.
Потресна свједочанства о повлачењу преко Албаније оставила су браћа Милутин и Радивоје Бојић који су послије три мјесеца мучења стигли на Крф. Милутин, аутор збирке „Песме бола и поноса”, на острву Виду био је свједок завршног чина страдања српске војске и народа и овјековечио га у пјесми „Плава гробница”. На Крфу, током 1916. године, пише и предано ради, а у јануару 1917, дјесет мјесеци прије смрти, обраћа се брату писмом: „Страшан џелат нам је одузео прво младост, јер за ноћ постадосмо старци, а потом нам је одузео богатство, па физичку снагу, традицију, славу, најзад љубав, од које смо се најтеже растали. Једино што нам није одузео је част коју смо отели од џелата и спасли кроз гудуре и стијене…„.
То да у „великим историјским тренуцима судбина додјели сваком улогу, и не пита”, Милош Црњански је постао свестан као студент у Бечу када је до њега стигла вијест о убиству аустријског престолонасљедника и када је био мобилисан у аустроугарску војску. У коментарима уз „Лирику Итаке” о свом апсурдном положају писао је: „Оно што је главно, био сам поштеђен да идем, као аустријски каплар, у Србију. Не вјерујем да бих то био преживио”.
14/03/2026
09/03/2026