У августу 1914. моћна Балканска армија аустрогарске монархије кренула је преко Саве и Дрине на Србију. За мање до двије недеље српска војска, састављена већином од увојичених сељака, вратила је окупатора назад, гдје му је мјесто.

До тог тренутка војнике цара Фрање Јозефа побјеђивале су само велике силе: Француска и Пруска. Од мале Србије то нико, а најмање он, није очекивао.

Поред тога што је прва велика, и можда најзначајнија, побједа Срба у Великом, илити Првом свјетском рату, ова битка је позната и по томе што је у њој први пут у новијој српској историји прекршен ланац командовања.

Док је начелник Генералштаба, војвода Радомир Путник чекао исход аустро-угарских операција, генерал Степа Степановић је схватио важност планине Цер, образовао Церску ударну групу, и самоиницијативно заузео коте Тројан и Косанин град. Због тога је и сам постао војвода.

Церска битка вођена је од 12. до 24. августа 1914. године, а у историографији се помиње и као Јадарска битка, јер су главне војне операције вођене у сливу ријеке Јадар, подсјећа портал Лепоте Србије.

Борбе су почеле у зору прелазом Прве аустроугарске армије код села Батара и Самуровића аде, с циљем даљег продирања у Србију, док је Друга армија форсирала ријеку Саву и заузела Шабац. Непријатељским снагама су се храбро супротстављали предстражни одреди српске војске на Дрини све до 15. августа.

До првог великог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи између 15. и 16. августа код Текериша, а потом су тешке борбе вођене све до 20. августа на фронту ширине 50 километара и правцу Шабац-Текериш-Крупањ.

Аустроугарске снаге, које је предводио командант Балканске војске Оскар фон Поћорек, имале су више од 200.000 људи, добро наоружаних и опремљених, који су дејствовали уз одличну логистику и садејство модерне артиљерије.

Војска Краљевине Србије, чији је врховни командант био регент Александар Карађорђевић, имала је укупно само 180.000 војника, али и невиђен морал.

Побједи Срба, поред тога, доприњела је исправна стратегија врховне команде, али и искуства у модерном ратовању која су стекли у Балканским ратовима. Аустроугарске снаге натјеране су на повлачење у ноћи између 19. и 20. августа, које се наставило и наредног дана.

Истеривањем непријатеља до Дрине и завршним операцијама, од 21. до 28. августа 1914. године, када је ослобођен Шабац, окончане су такозване Церске операције.

У тешким борбама Аустроугарска је имала око 25.000 погинулих и рањених и више од 4. 500 заробљених официра и војника.

На српској страни из строја је избачено 16.045 подофицира и војника и 259 официра, од тога је било 2.107 погинулих и 250 заробљених. У извјештају о поразу аустроугарске војске, аустријски новинар Ервин Киш је написао:

„Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бјекству. Једна потучена војска, не, једна разбијена руља, јурила је у безумном страху према граници (…) Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу“.

По начину вођења и исходу, Церска битка представља ремекдјело ратне вјештине, а као изузетан примјер преласка из стратегијске одбране у контранапад, она се и данас проучава на најпознатијим војним академијама, укључујући и амерички Вест Поинт.

НАЈПОПУЛАРНИЈИ: МАРШ НА ДРИНУ

Марш на Дрину, корачница коју је у Ваљеву написао Станислав Бинички, а која је посвећена победи српске војске над аустро-угарским трупама на Церу, војна је корачница са највећим бројем верзија у рок музици!

Ова легендарна мелодија, које постала симбол храбрости Срба током Првог свјетског рата, доживјела је 17 рок верзија, од којих су најпознатије верзија групе Схадоњс, потом групе Лајбах, Смак…

Марш на Дрину свирали су сви, извођена је и у Уједињеним нацијама 2013. године а готово да је заборављен податак да је на референдуму почетком деведесетих година изабрана за химну, али то никад није постала.