Кад смо били у земљотресом разореним подручјима Турске држао нас је тај тимски дух, приврженост Републици Српској, осјећај патриотизма, каже Милан Новитовић, в.д. директора Републичке управе цивилне заштите Српске.

Милан Новитовић

Иако смо били 2.500 километара далеко од куће, сви наши спасиоци дали су максимум и показали да је Српска с овим тимом спремна да пружи помоћ гдје год се укаже потреба. Најважније је да су се сви момци живи и здрави вратили и да је, вјероватно, овај тим окосница будуће цијеле специјализоване јединице и система заштите и спасавања у Републици Српској, наводи Новитовић.

Прошло је, каже, довољно времена од повратка из Турске да се слегну утисци и анализирају поступци сваког појединца, рад и учинак тима, али и довољно да прођу заједно кроз научене лекције и виде шта треба дорадити и на који начин треба размишљати када су катастрофе у питању.

– Свака наредна катастрофа, било да је поплава, пожар биће већих размјера с већим посљедицама и једноставно морамо и ми и грађани да се припремимо, али знамо да ћемо имати квалитетан први одговор на природне катастрофе, а свјесни смо и да имамо много пријатеља у окружењу и свијету да би кроз све то прошли. Имали смо срећну околност да 12. фебруара испод рушевина пронађемо живу дјевојчицу која је свим члановима тима дала додатну снагу и енергију за даље – прича Новитовић.

Шта је Вама, као човјеку, па и првом међу једнакима у спасилачкој мисији из Српске било најтеже?

– Први призор био је свима шок. Готово 1.000 срушених зграда. Када радите вјежбе, радите да су објекти дјелимично срушени, да има опција уласка у њих, пружања помоћи преживјелима. У Турској смо имали рушевине зграда које имају осам спратова, а изнад земље сложених свега седам, осам плоча. Цијели спрат се претварао у 50 центиметара простора између двије плоче. Стравичне су све те сцене. Уз то, веома много људи је на рушевинама ишчекивао да спасиоци и све службе извуку смртно страдала лица, а до посљедњег је постојало оно зрно наде да ће бити и преживјелих. Цијели град је претворен у колективни центар. Њихове породице су многочлане, а имате једног или два преживјела који се сплетом неких околности нису нашли у згради па гледате и те сцене у којима они ишчекују вијести о својим најмилијима. Али у цијелој тој патњи, имате достојанство турског народа који у тренуцима, када почну акције спасавања, ствара мук, тишину и чекање да ли ће се појавити звук из рушевине – истиче Новитовић.

И Ви сте поменули, али и остали чланови тима, да ће до краја живота управо памтити лице и име спасене дјевојчице?

– Спасиоци су прво извукли тијело њеног сродника, а кад се чуо њен глас, јавила се нада. Прокопан је тунел. Интересантно је да је живјела на другом спрату, а ми смо копали четири метра испод земље и онда можете да замислите силину удара. Много припадника турског АФАД-а и машина је тад радило. Срећа па је и она била комуникативна те је могла својим гласом да наводи спасиоце ка себи. Први призор ње остаје заувијек. Спасили смо је и тај 12. фебруар остаће урезан у животима свих спасилаца – казао је Новитовић.

Она се зове Ирмак Бајрак. Поједини спасиоци жале што нису успјели да је виде још једном док су били у Турској јер је премјештена у другу болницу. Да ли сте у контакту с неким од њених ближњих?

– Прва два дана је била у Кахраманмарашу на интензивној њези гдје је забрањен улазак. Да смо се појавили у болници и тада као спасиоци сви би нам изашли у сусрет, али остало је да се надамо јер смо жељели да наставимо нормално да радимо на терену. Послије неколико дана смо рекли да би било добро да смо је видјели, узели неке податке, успоставили контакт. Међутим, она је трећег дана транспортована у болницу у Истанбул. Преко Амбасаде БиХ у Анкари покушаћемо да ступимо у контакт с њом. Предсједник Српске је понудио да се здравствена брига о њој настави у Српској и да се сва дјеца у читавој тој регији Кахраманмараш која су повријеђена транспортују овамо. То ће предсједник Српске наставити да нуди у разговорима с турским врхом. Није једноставно послати 30 људи 2.500 километара далеко. Та брига за нас нам је много значила, кад назову предсједник Републике или председник Владе па питају и како је Тора – навео је в.д. директора РУЦЗ.

Јунак мисије је свакако пас трагач Тора, похваљен од многих?

– Тора је била равноправни члан тима и није радила само за нас. Оног тренутка када је маркирала нешто што смо ми радили, остали би питали може ли да прегледа и њихов дио радног задатка. Сарађивали смо и били испоштовани од АФАД-а преко свих других колега на терену и народа који нам је захваљивао, као и другим тимовима – изјавио је Новитовић.

Спасилачка мисија у Турској је, осим изазова, била и својеврсни испит спремности наших припадника ЦЗ у ванредним ситуацијама? Да ли је и то показатељ да Српска, у случају природних катастрофа, може за веома кратко вријеме формирати искусан и добар тим?

– У причу оспособљавања тима за спасавање из рушевина ушли смо озбиљно прије три године. Према стандардима постоје три врсте тимова – лаки, средњи и тешки. Турска је тражила средње и тешке тимове, а имајући у виду дистанцу од 2.500 километара рекли смо да имамо на располагању лаки тим, али то укључује четири камиона, осам контејнера, по шест комбија и џипова. Из Бањалуке до Кахраманмараша би путовали три до четири дана. И тачно је да смо питали колеге из Турске да ли прихватају нестандардни начин помоћи да ми прво упутимо људе да раде с тамошњим тимовима, а да ће опрема касније стићи. То је прихваћено тако. Да ли све ово треба да улива сигурност грађанима Српске? Да, то гарантује да ћемо имати адекватан први одговор, али и да ћемо имати довољан број пријатеља и у окружењу, и шире који ће, у случају потребе и ако сами не будемо могли да одговоримо, доћи у Републику Српску. Увијек сам говорио да не постоји ниједна држава довољно развијена која у оваквим или чак и не дај боже горим ситуацијама може самостално да одговори. Али и тражење и прихватање међународне помоћи је организован процес и није стихијски и Републичка управа цивилне заштите има капацитет да са својим јединицама организује први одговор, а да квалитетно прихвати помоћ која нам буде понуђена – додаје Новитовић.

Показало се и да су спасиоци, уз то што су способни и храбри, и хумани јер су спремни да се одрекну дијела прихода у корист становништва Турске и Сирије? Да ли је ту ријеч о редовним дневницама или оних 5.000 КМ награде?

– Још у Турској смо разговарали о томе када нисмо успјели да остваримо контакт с дјевојчицом. Тада није било ни говора о награди коју је додијелио предсједник Републике. Срце све и једног спасиоца је било пуно када је она спасена, а причали смо како да се финансијски организујемо и да дио дневница, јер тада није било појма о награди, одвојимо, пронађемо дијете и да буде наш гост у Српској. Новац је за њу, а ако је тачно да је изгубила све из уже породице, биће јој веома тешко. Ми желимо и помоћи ћемо јој колико год будемо могли, кроз неки својеврсни фонд, јер ће и интерес јавности за жртве бити све мањи. О свему томе ћемо детаљније када ступимо у контакт с њом и видимо шта су њени приоритети. Никада је нећемо заборавити и никада је нећемо оставити без наше бриге – рекаоје Новитовић.

Какви су планови Републичке управе цивилне заштите када је ријеч о модернизацији опреме и обукама специјализованих јединица?

– Успјели смо да анализирамо стање и утврдимо приоритете. Требају нам три лака тима – по један у Бањалуци, Бијељини и Источном Сарајеву. Мораћемо да тражимо партнере и међу ватрогасним јединицама и припадницима горских служби спасавања. Причамо с колегама из Хрватске који су већ спроводили обуке спасавања из рушевина. Они су у Турској били у пуном капацитету и школски су примјер како се излази и ради на терену – поручио је Милан Новитовић.