У Приједору ће данас бити обиљежена 31 година од погибије осморице и рањавања петорице приједорских полицајаца на бихаћком ратишту у Одбрамбено-отаџбинском рату.

Код спомен-плоче у згради полиције на Уријама биће положени вијенци и прислужене свијеће, те служен парастос у цркви.

Након тога је планирано дружење сабораца и породица погинулих у парохијском дому, а потом одлазак на гробље Пашинац.

На бихаћком ратишту 8. фебруара 1994. погинули су командир чете Миленко Шормаз /43/, припадници другог вода Мирослав Параш /33/, Предраг Калинић /30/, Жељко Булић /25/, Драгослав Плавшић /25/, Мишел Никић /23/ и Драшко Трамошљанин /22/, те припадник првог вода Дарко Прлина /22/.

Рањени су припадници првог вода Миле Марчетић, Милан Ђурић и Милосав Сабљић и припадник другог вода Младен Гаврановић. Рањен и заробљен је припадник другог вода Војислав Кондић, који је данас на челу приједорске Борачке организације.

Замјеник командира чете посебне јединице приједорске полиције Милутин Пецаљ
сјећа да је на ратиште отишао пар дана прије, а да је комплетна чета дошла 5. фебруара и смјестила се, прво у школу на Врањској, а потом на линију којој је са лијеве и десне стране била Шеста санска бригада.

У садејству са Шестим одредом Специјалне бригаде полиције Драгана Лукача и извиђачима Шесте санске бригаде, 6. фебруара заузели су Бараковац, који са висовима Језерска глава и Хасин врх чини комплекс Алибеговића косе.

Сутрадан, 7. фебруара, пред саму ноћ, Лукачев одред је пробио два рова на Хасином врху и приједорска чета се интервентно подигла да запосједне достигнути положај у ширини од око 200 метара. Шести одред је отишао на одмор, а план је био да се ујутро врати, те да се пробој настави и заузме Хасин врх.

Али Пети корпус такозване Армије БиХ се консолидовао, 503. цазинској бригади у испомоћ је дошла Прва босанска ослободилачка бригада и 8. фебруара у зору је кренуо контранапад.

Након што је усмјерио људе у једну удолину, Пецаљ је закључио да недостају припадници другог вода Мирослав Параш /33/, Предраг Калинић /30/, Жељко Булић /25/, Драгослав Плавшић /25/, Мишел Никић /23/, Драшко Трамошљанин /22/ и Војислав Кондић, те припадник првог вода Дарко Прлина /22/.

Свих осам остали су на непријатељској страни. Тијела седморице су накнадно размијењена. Тада са непуне 24 године, рањен и заробљен је Кондић, који је размијењен након 77 дана заробљеништва у бихаћком затвору.

„То је био директан напад и, једноставно, дошло је до пуцања линије и повлачења и санских и приједорских јединица“, истиче Пецаљ.

Он је тада отишао у петровачку болницу, гдје је од петорице рањених Шормаз био у најтежем стању, што му је потврдио чувени ратних хирург Милован Керкез, који га је тог дана оперисао. Дан касније Шомраз је транспортован на клинику у Бањалуку, а 10. фебруара је подлегао ранама.

– Рањени су и припадници првог вода Миле Марчетић, Милан Ђурић и Милосав Сабљић и припадник другог вода Младен Гаврановић, који су заједно са командиром Шомразом превезени у петровачку болницу, војним камионом, оном `стопедесетком` – подсјећа Пецаљ.

Дана 8. фебруара 1994. године на бихаћком ратишту животе је изгубило осам приједорских полицајаца, а укупно 74 припадника некадашњег ЦЈБ Приједор дало је животе за одбрану Републике Српске, односно 782 припадника Министарства унутрашњих послова Републике Српске.