Долазио је поручник Радоје Поповић у униформи српског официра, ослоњен на штаке, а када му је један аустроугарски мајор наредио да скине униформу и капу са кокардом и монограмом краља Петра Првог, између части и оброка, одабрао част.

У ослободилачким ратовима до 1918. године погинуло је 16.000 ратника из ужичког краја.

Четири фотографије из ратне 1917. свједоче о догађају о коме је тада говорила читава окупирана ужичка чаршија. На полеђини једне, која је, као разгледница упућена у Женеву, пише да је у спроводу Радоја Поповића, било 1.500 Ужичана, а да су почаст храбром и достојанственом српском поручнику одали и аустроугарски војници.

Поручник Радоје Поповић је са фронта, као ратни заробљеник, пребачен у родно Ужице, гдје су му окупационе власти дозволиле да се храни у официрској менажи.

Долазио је у униформи српског официра, ослоњен на штаке, а када му је један аустроугарски мајор наредио да скине униформу и капу са кокардом и монограмом краља Петра Првог, између части и оброка, одабрао част.

Убрзо га је потражио аустроугарски командант града, који је Поповићев поступак схватио као поштовања вредан чин храбрости и патриотизма. И тако је усред рата, настало једно необично пријатељство између двојице официра, у униформама зараћених страна.

Потомци храброг поручника нерадо говоре пред камером, али с поносом чувају успомене и предање о том српском официру, који је кроз окупирано Ужице ишао уздигнуте главе, у униформи, која је за њега била светиња.

„Једнога дана сусреће га пуковник и каже: Господине поручниче, ви и даље можете ићи у тој српском униформи и даље можете носити те ознаке, и даље се можете хранити у нашој менажи“, наводи историчар Милорад Искрин.

Уважавање је крајскомандант показао и касније, обилазећи Поповића у болници, а када се болест погоршала и наслутио крај, једину жељу, непријатељског, српског официра, да буде сахрањен по српским војним обичајима – није одбио, само што су, из разумљивих разлога, у почасној пратњи, били не српски, већ аустроугарски војници, наводи РТС.

„Била је то сахрана, коју је чаршија ужичка памтила. Крајскомандант је наредио официрима да обуку мундире, свечану униформу и да буде почасни вод, као пратња поред одра поручника Поповића, и он је на тај свечани и тужни начин сахрањен“, наводи Искрин.

Много трагичног и горког је за собом оставила окупациона власт, али гест аустроугарског официра, свједочи да и над злом рата, човјечност може показати лице и то тамо гдје се најмање очекује.