Одлука да се у Београду подигне Ратнички дом, као централно културно средиште војске и резервних официра донијета је 1929. године.

Некадашњи ратнички дом, данашњи Дом војске Србије, зидали су добровољним прилозима резервни официри и ратници из Првог свјетског рата, са жељом да заувијек сачувају част и славу, извојевану у ратовима за ослобођење и уједињење од 1912. до 1918. године.

Палата ратничког дома, зидана је у периоду између 1929. и 1932. године, с тим што је тракт према Симиној улици дозидан накнадно 1939. године.

Највећи износ приложио је краљ Александар први Карађорђевић који је био и покровитељ изградње ратничког дома, подсјећа Башта Балкана.

Након инвазије и окупације отаџбине априла 1941. године ово здање користе њемачке окупационе власти. Августа 1941. године у Дом се смјештају официри Вермахта, који ово здање претварају у седиште Гестапоа за читав Балкан. Послије рата, на прву годишњицу Дана побједе, 9. маја 1946. године, званично је установљен Дом ЈА. Први послијератни командант и начелник Дома био је професор, ратни пуковник, академски сликар и графичар Бранко Шотра.

Оснивачи Дома Војске су имали идеју да ова зграда постане сједиште више националних културних и хуманитарних удружења, по угледу на народне домове у Чехословачкој, Пољској и другим државама. Тако су у оквиру здања своје мјесто, поред Удружења резервних официра и ратника, нашли и други – Јадранска стража, Удружење добровољаца, Соколска матица, Друштво пријатеља Француске, Стрељачки савез, Ловачки савез, Клуб мачевалаца и Фонд удружења глумаца.

Симболику објекта, иако никада нису изведене, додатно је требало да наглашавају и скулптуре предвиђене на прочељу, изнад стубова аркаде. Иконографски скулптурални програм Ратничког дома директно је указивао на функцију објекта и састојао се од осам појединачних фигуралних представа.

Како преноси тадашња штампа, на првом стубу је било предвиђено постављање оклопника из доба Немањића, на другом оклопник из Душановог доба, на трећем косовски борац, четвртом гуслар, петом Карађорђев устаник, на шестом војник из 1876. године, седмом из Балканског рата 1912. године и осмом југословенски војник из 1918. године. Овакав иконографски концепт и историјски низ требало је да свједочи о континуитету борбе за ослобођење и уједињење свих Југословена, у контексту актуелне идеологије југословенства.