Орао крсташ или царски орао је од давнина у српском народу сматран светом, царском птицом која припада небеском царству.

Сматран је заштитником поља и љетине, тако да је народ имао обичај да каже: Сретно је село које у свом атару има крсташево гнездо. Ево приче о овој, за Србе значајној птици којој нажалост већ дуго пријети изумирање на нашим просторима… Орао крсташ је због губитка станишта данас најугроженија врста птица у Србији. Неријетки су и случајеви тровања и убијања од стране ловаца.

Живи у мјестима гдје нема много дрвећа, на висини не већој од 1000 метара, у степским, шумостепским и полупустињским предјелима. Некада је насељавао широке предјеле Евроазије.

Врло је сличан суром орлу, само је нешто мањи од њега. Интересантна је прича о томе како је добио име:

Порекло назива орао крсташ је везано за мјесто гдје су ове птице некада свијале гнезда. Наиме, ови орлови су се често гнездили на стољетним храстовима – записима који су на себи имали крст и који су од стране нашег народа сматрани за светињу.

Народ са села је веровао да када се орао настани у неком крају, љетина ће им те године остати у амбарима.

А ево и како се нашао на српском грбу!

Орао крсташ је био симбол многих монархија попут Римског и Аустроугарског царства.

Због заштитне моћи, своје снаге и љепоте, српски народ је изабрао управо орла крсташа, као симбол на свом грбу, односно двоглавог орла, што указује на дугу традицију вјеровања у његову заштитну моћ.

Данас само 9 европских држава има орла на свом грбу:

Аустрија, Чешка, Њемачка, Пољска, Румунија, Русија, Србија, Црна Гора и Албанија, а у свијету свега 30 држава.

Најстарији приказ двоглавог орла крсташа у средњовјековној Србији јесте онај на одежди кнеза Мирослава, на његовом ктиторском портрету из 14. вијека у Цркви светог Петра и Павла у Бијелом пољу, а који је копија портрета из 12. вијека.

Данас их је код нас остало свега четири пара.

Сматра се да у панонском басену има око 230 парова крсташа од којих данас у Србији постоје свега четири пара – три пара на Фрушкој гори и један на Пашњацима велике дропље, подсјећа портал Лепоте Србије.

До деведесетих година само по ободу Делиблатске пјешчаре живјело је чак седам парова орлова крсташа. Текуница, којима се крсташ најрадије храни, нестало је с пошумљавањем пешчаре, па је ова врста орла морала да мигрира. Два пара су отишла у суседну Румунију.

Те 1996. код села Шумарка убијен је један орао крсташ, а већ наредне године ово станиште заувијек је напустила и његова партнерка. Након тога, у Делиблатској пешчари више није било орлова крсташа.