У оквиру комплекса војничког гробља Зејтинлик у Солуну, испред куће у којој је живио, откривена је спомен-биста посвећена Ђорђу Михаиловићу, који је цијели свој живот посветио очувању сјећања на хероје из Првог свјетског рата.

Биста, која вјерно представља времешног старину загледаног у даљину рад је вајара Љубомира Лацковића и дар ливнице „Јеремић“.

Ђорђе Михаиловић, у народу познат као деда Ђорђе, још за живота је проглашен за Солунца, унапријеђен у ратника и као херој одликован од отаџбине због посвећености очувању српског меморијала на Зејтинлику – вјечном дому више од 7.000 српских ратника.

Прича о Ђорђу и Зејтинлику заправо почиње са првим чуваром гробља Савом Михаиловићем, солунским добровољцем из Грабља кога је краљ Александар ставио на чело државне комисије да сакупи посмртне остатке својих сабораца са бојишта и гробова широм Солунског фронта.

Када је 1928. године преминуо, о Зејтинлику је наставио да брине његов син Ђуро који је током Другог свјетског рата сачувао гробље и његове реликвије од нацистичке пљачке.

Ђуро Михаиловић умро је 1961. године и сахрањен је уз оца на Зејтинлику, а бригу о вјечној кући храбрих ратника преузео је Ђорђе, који је ту дужност обављао предано као да брине о вјечној кући најмилијих.

Више од пола вијека, тачније 62 године, деда Ђорђе је дочекивао и испраћао, како потомке страдалих српских ратника, којима је показивао гдје су похрањене кости њихових предака, тако и високе званичнике, стране делегације, историчаре и сваког случајног или намјерног посјетиоца овог светог мјеста.

Посјетиоцима се чинило да зна све о сваком војнику – чији је, одакле је дошао, за коју се јединицу борио, гдје је погинуо.

Са шајкачом на глави, без које није никуда излазио, причом је слушаоца враћао у прошлост, говорећи да славна историја српског народа треба да се памти и препричава, нарочито младим нараштајима.

Посебно се радовао када би Зејтинлик посјетили унуци јунака чије је хумке чувао.