О Косову и Видовдану српски свети Владика Николај Велимировић говори као о народној Голготи српског народа, али и истовременом васкрсењу – духовном и моралном. „Косово нас је учинило великим народом, а Видовдан је наша највећа слава“, поручује српски владика.

Ниједан хришћански народ нема у историји својој оно што има српски народ, нема Косово.

Шездесет и неколико година послије Косовске битке пао је Цариград, пријестоница источног хришћанства. Посјечен је хришћански цар Константин, српске крви и порекла по једном родитељу. Рекао би човјек: то је слично Косову. Рекао би опет: догађај већи од Косова. Боже сачувај!

На Косово је марширала хришћанска војска у сусрет смрти, у Цариграду је војска стајала унутра у граду, надајући се до посљедњег часа, да ће се смрт некако окренути од ње на лијевокруг. Кад су ђулад, из првих топова у историји, пробила зидове градске, ужас је завладао и паника се зацарила у војсци и грађанству. Сви храмови били су испуњени вапајем и молитвом Богу за спасење града, т.ј. за спасење тијела, за спасење државе и царства земаљскога. Отуда је пад Цариграда забиљежен код Грка као ноћ а не као дан, као пропаст а не као побједа. Истина, и ту је битка крста и полумјесеца, но без епопеје и без надахнућа за будућа поколења. Јер пораз схваћен само као пораз не може никога одушевити. Нити сама Голгота без Васкрсења може некога надахнути и оснажити, подсјећа портал Башта Балкана.

Сасвим је обрнуто са српским Косовом. Као што се самртник облачи у ново и скупоцјено одјело, тако је војска српска била одјевена у најбоље рухо своје. Блистава и сјајна поворка хитала је са свих граница царства у жижу части и славе, на Косово поље. Осијењена крстатим барјацима и иконама крсних слава, са пјесмом и клицањем, са пјесмом и свирком, са пјесмом и радошћу хитала је она своме косовском – губилишту. Зар нас не подсјећа ово на групе првих хришћана, који су са таквим расположењем ишли под мач, или у огањ, или пред звјерове? Не зна се ни за једног хришћанског мученика да се молио Богу да га спасе од блиске смрти, а зна се за хиљаде и хиљаде њих да су се молили, да их мученичка смрт не мимоиђе.

Ни крстоносна војска Лазарева није одржала молепствије за спасење од смрти. Напротив – исповједила се и причестила – за смрт. Један цијели оружан народ као један хришћански мученик, покоран промисаоној вољи Свевидећег, прима горчину смрти, и то не као горчину него као животворни лијек. И зар није Косово до данашњег дана служило дваестини покољења у истини као животворни лијек? У историји хришћанских народа нема познатог случаја, да цијела једна војска, цијели један оружан народ, буде запојен вољом за смрћу и да оде у смрт за вјеру своју. Не у смрт самоубилачку него у смрт херојску. Косово је уникум у дваестовјековној историји хришћанског свијета.

Гријеше они који говоре: Косово је зауставило точак наше историје; уназадило нас је; да није било Косова, ми би данас били велики народ!

Баш Косово нас је учинило великим народом. Оно је наша народна Голгота али у исто вријеме наше народно васкрсење, духовно и морално. Оно је зауставило морално распадање српскога народа. Дало нам галерију витеза вјере, поштења и пожртвовања, која несумњиво вриједи више од ма које галерије мермерних кипова, направљених у мирно доба од народа који нису имали своје Косово.

Гријеше и они који Косово сматрају поразом. Ако је ко претрпио пораз, претрпео га је велики господин Вук Бранковић а не кнез Лазар. Погинули Лазар је добио, а преостали Вук изгубио. Ко жртвује живот свој у једној борби за истину и правду Божју, жртвовао је највеће што је могао и имао, и – побиједио је. Макар битка технички била изгубљена, он остаје побједилац. А пошто је сва српска војска на Косову пољу пала – и то драговољно – за истину и правду Божју, то је она и победила. Она је принијела на жртву Богу све што је имала и могла; отуда је и побиједила. Изгубила је тијело, спасла је душу. Па чак ни тијело Лазарево није изгубљено. Тијела издајника изгубљена су послије Косова као што су душе њихове изгубљене на Косову. Не зна се гроб ни Вуков ни Алтомановићев.

Видовдан је највећа слава српског народа. Он је дан а не ноћ, и то баш – Дан. Он нас опомиње на побједу и на васкрсење. Сјеме царства небеснога, посејано светим Савом, никло је бујно и порасло велико. Богати плодови тога сјемена узабрани су на Косову пољу. То није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена свога рода.

Они који се мрште на Косово; који га подништавају, осуђују, мрзе, или сматрају несрећом и пропашћу, они гледају очима а не духом, и цијене технички а не морално. Такви или нису прави Срби, или су још под клетвом честитога кнеза због тога што прјеци њихови не дођоше у бој на Косово или ако дођоше бише у табору великога господина Вука под Голеш планином. А клетва гласи: “Рђом кап’о док му је кољена!”

А прави Срби – што у косовском смислу значи прави хришћани – нека благодаре Господу Богу што им је дао Косово, понос и утјеху, и непресушни извор најузвишенијих надахнућа; чистилиште савјести свих поколења до краја времена.

Нека скину капе у свети дан Видовдан, и на светој земљи косовској нека се поклоне светим душама крстоносних праотаца својих. Па у хармонији са цијелим народом, који је најбољи тумач Косова, нека из дубине срца и савјести узвикну:

“Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно!”