Многи не знају да је несрећни Александар Обреновић први српски миропомазани краљ послије Косова. Миропомазао га је Свети Митрополит Михаило (Јовановић) у Жичи, након цјелоноћне молитве и одговарајуће припреме за овај вечичанствени чин.

Све то у оквиру вишегодишње прославе 500-годишњице Косовске битке и наде у бољу и срећнију будућност Србије на Балкану…

Све су то сад само трошне, прашњаве успомене народа који је (на своју несрећу) побио и изгнао све своје најбоље владаре, неправедно оклеветане и послије смрти…

Краљ Александар Обреновић – насликао Марко Мурат 1895

Краљ Александар Обреновић, Миланов и Наталијин син и Милошев праунук, посјетио је И ДОСЛОВНО СПАСИО ХИЛАНДАР од насилног изласка из српске историје (због неријешивог проблема у виду великог неотплаћеног дуга Бугарима који су зато скоро већ преузели манастир), а на путу на прву Олимпијаду (ону у Атини 1896. гдје је био и једина крунисана глава).

Са Живојином Мишићем као личним ађутантом, наш владар, тада тек двадесетогодишњак, великодушно је избавио задужбину Светог Саве и Светог Симеона, отплативши тај дуг, подсјећа Башта Балкана.

За награду и у знак захвалности је са собом у Србији понио оригинал Мирослављевог јеванђеља и оригиналну оснивачку повељу манастира Хиландара (нестаће у пламену, заједно са Народном библиотеком, током бомбардовања Београда у априлу ’41. године).

Тако су ове светиње дошле у Србију, а манастир остао у српским рукама.

Млади српски краљ Александар Обреновић је наставио да дарива нашу Цркву и улаже свој и државни новац и да често даје вриједне дарове „за душу“ (отуд и оно „задужбинар“), дословно све до своје преране и страшне смрти.

Тако је, заједно са својом законитом супругом Драгињом Луњевицом-Обреновић (унуком чувеног војводе и угледног трговца, једног од главних финансијера оба српска устанка), поклонио Српској Православној Цркви раскошну везену завјесу за олтарске двери.

На њој су (по нацрту чувеног Владислава Тителбаха) вјешто извезени ликови Немање и његових синова у светитељском виду (као Симеона, Саве и Симона) на прекрасној позадини у средњовјековном стилу и православном духу. И налази се и данас у олтару Саборне цркве, са друге (унутрашње) стране иконостаса, у специјалној кутији са механизмом за механичко спуштање „на дугме“ (коју је дао са се направи њен дугогодишњи старјешина, а мој добри пријатељ: отац Петар Лукић, трудољубиви обновитељ београдског престоног храма).

Повремено се тако спушта ова раскошна бордо завјеса из 1902. године и поставља пред пажњу и поштовање свих нас, далеких потомака Александрових поданика и сународника из давних времена.

Њом се тако спаја наше и вријеме Обреновића, и симболично везују и преплићу XIX, XX и XXI вијек, али, не мање, и онај српски са оним југословенским дијелом историје Београда и наше лијепе Отаџбине…, наводи Драгослав Бокан на свом ФБ профилу.