Пјесма „Креће се лађа француска“ једна је од најпознатијих из Првог свјетског рата. Међутим, мало ко зна да ми сада користимо искључиво прерађену верзију пјесме, која се значајно разликује од оригинала, чији су стихови међу најтужнијима из тог периода.

Ова „тугованка“ настала је у Солунском пољу 1917, тадашњој општини Микра која од 2011. не постоји у том облику, јер су је локалне власти сврстале под већу градску област, Терми. А у Микри, гдје је био логор нераспоређених официра 1917. године, пјешадијски пуковник Бранислав Милосављевић је написао пјесму „Изгнаници“. Неке њене стихове сви знамо, нарочито онај из уводне строфе, „Креће се се лађа француска“.

Пјесма је била посвећена рањеним српским војницима који су превожени даље од Солунског фронта, на афричко тло, у Бизерту и друге базе које су Французи имали на сјеверу овог „црног континента“. Још послије повлачења српске војске кроз Албанију, у ону чувену зиму 1915. на 1916, дио српских трупа и нешто мало цивила пребачено је у Бизерту, у коју су довожени и када су почеле борбе на, како се тада звало бојиште код Солуна, „македонском фронту“ или „јужном (европском) фронту“. У француским базама у којима су боравили Срби, организоване су и обуке приспјелих добровољаца, рад са инвалидима, културни живот…, подсјећа портал Башта Балкана.

Многи, међутим, због њемачких подморница (стара ријеч „сумарен“) нису успјели да стигну на то одредиште. И, баш њима је пуковник Милосављевић посветио „Изгнанике“. Пјесма је први пут објављена у збирци „Мач и лира“, 1922. године. Али, ми и не знамо ту верзују, већ ову нову:

Креће се лађа француска (нова, краћа верзија)

Креће се лађа француска

са пристаништа солунска.

Транспорт се креће Србади,

ратници, браћа болесни.

Полазим тужан, болестан,

помислим: Боже, нисам сам,

и моја браћа путују

да са мном заједно тугују.

Сваки се боји и на трен,

наиће швапски сумарен.

Сви моле светог Николу,

његову силу на мору.

Стара, оригинална верзија, налази се сада пред вама, а у издању збирке „Мач и лира“ из 1930, наглашено је да се ова „данас свима позната пјесма пјева са измењеним текстом“. Овако је изгледа оригинал, уз појашњење да је „маћијо“ = „маћехо“, „војно“ = „војник“:

Изгнаници

Сиње је мора широко,

Широко, хладно, дубоко.

Креће се лађа француска

Са пристаништа солунска.

Одлазе моји другови,

Другови српски витези,

У земљу даљну Африку;

Сви носе тугу велику.

Из своје земље прогнани,

По свету блуде млађани;

Туђино мајко – маћијо,

Збогом занавек Србијо!

Па кад се море заљуља,

Махнито силно удара,

Сви моле Светог Николу,

Његову силу на мору!

Многи ће од њих бити плен,

Кад дође швапски сумарен,

Много је Срба пропало

У мору хладном остало.

Шта ли је Србин згријешио?

Богу се увијек молио;

Седам се лета борио;

У рову славу славио.

Узалуд чекаш мајко ти,

Да ти се војно жив врати,

Море је сито – мирује;

Јединца твога – милује!