КРУНЕ Немањића вијековима распаљују машту у српском народном предању које им је приписало својства реликвија које чувају дио моћи великог доба средњовјековне Србије. Помињу се три, наводно, оригиналне које се сада налазе у Бечу, Будимпешти и на Цетињу.

Тако се у вијестима о крунисању књаза Николе Петровића, 1910, наглашавало да је он понио „једину сачувану немањићку круну“ која је припадала краљу Стефану Дечанском. Она се и данас чува на Цетињу и повремено изазива полемике између оних који се држе овог модерног предања и оних који вјерују научним доказима.

Управо научници указују да средњовјековни владари нису могли да буду крунисани плишаним клобуком који се чува на Цетињу, ма колико богато он био украшен везом, златним украсима, драгим и полудрагим камењем и – барокним иконицама, наводе Новости.

– Већ на први поглед види се да је плиш „круне Стефана Дечанског“ увјерљиво нов, што искључује његово средњовјековно поријекло, а да не говоримо о барокним украсима – каже др Душица Бојић, директор Историјског музеја Србије.

– Иако се води под именом „круне Стефана Дечанског“, то је приближно црквена митра коју православни архијереји носе током богослужења. Средњовјековне владарске круне изгледале су много другачије. Њих ћемо ускоро моћи поново да видимо, јер је Историјски музеј Србије организовао наше најврсније стручњаке који су на основу живописа направили идеалне реконструкције из доба Немањића и деспотовине.

Наука нема одговор каква је судбина оригиналних средњовјековних круна српских владара, да ли су током ратова с Османлијама уништене или опљачкане. У горем случају оне су раскомадане, да би се из њих извадило драго камење, а злато је претопљено. Друга, боља могућност је да су украдене и сачуване у неким ризницама.

Ривалитет

НАУЧНИЦИ сматрају да је у стварању легенде о круни Стефана Дечанског кумовао ривалитет владарских кућа српских држава Србије и Црне горе у 19. и 20. вијеку.

– Још је војвода Мирко Петровић убјеђивао кнеза Михаила Обреновића, који у браку није имао дјеце, да усвоји његовог сина Николу, будућег црногорског кнеза, како би овај наслиједио пријесто Србије – каже др Душица Бојић. – У тренутку крунисања краља Николе ,1910. владао је ривалитет са Карађорђевићима па је „круна Стефана Дечанског“ била политички аргумент да су Петровићи „прави“ наслиједници Немањића.

Познати историчар др Алекса Ивић је 1935. године на основу архивских докумената објавио научни рад о двије сачуване круне из доба српске деспотовине. Ону која се и данас налази у Палати Хофбург у Бечу је 1605. Стефану Бочкаију, кнезу Трансилваније, послао турски султан у вријеме њиховог савезништва.

Круну, за коју неки научници сматрају да је припадала деспоту Стефану Лазаревићу, велики везир Лала Мохамед предао је Бочкаију 11. новембра 1605. на Ракошком пољу. Већ слиједећег дана трансилванског кнеза је пред његовим престоним градом Вацом са сличним поклоном дочекала делегација града Кронштата, данашњег Брашова. Они су му поклонили плен из боја са Турцима, српску деспотску круну и златом извезени појас, за које је др Ивић утврдио да су завршили у у будимпештанском музеју.

– За немањићким инсигнијама се трага вијековима, али на жалост нас Срба, њихова судбина је и даље непозната – каже историчар Небојша Дамњановић, кустос- саветник Историјског музеја Србије у пензији. – Постојала је нада да су неке од круна сачуване и тражене су у Бечу, Будимпешти, Бобовцу у Босни, али оне нису потврђене или нису нађене, што не значи да треба одустати од трагања. Оном круном из Беча требало је да буде крунисан краљ Милан Обреновић, али је Аустрија у посљедњи час одбила да му је да. У сваком случају „круна Стефана Дечанског“ са Цетиња нема везе ни Дечанским, ни са средњим вијеком, највјероватније је ријеч о митри из 18. или 19. вијека. Српске владарске круне биле су „стеме“ налик онима које су носили ромејски цареви.

Дамњановић је највише музеолошко звање стекао управо књигом „Крунисање српских владара“, коју је написао у сарадњи са архитектом и хералдичаром Драгомиром Ацовићем.

– Он је као врхунски експерт искључио и најмању могућност да се на Цетињу чува средњовјековна круна – каже Дамњановић. – Постоје неке претпоставке да је ријеч о митри коју је Петар Први Петровић Његош добио када га је карловачки митрополит Мојсије Путник хиротонисао у владику и да је она временом у предању од „архијерејске круне“ постала „круна Дечанског“. По другој претпоставци, ријеч је о поклону Његошу, пристиглом из Русије, која је била покровитељ Црне Горе, без које она дословно не би могла да постоји. Те основане претпоставке нико није истраживао, па је преовладао мит.