Приликом десетак минулих избора Додик је имао и боље и слабије резултате, али је увек побјеђивао. Рецимо, на изборима 2012. разлика у односу на другопласираног била је око 7.500 гласова, што је готово четири пута мање од овогодишњих 30.000. Додик је остварио троструку побједу, а опозиција је поражена у све три изборне конкуренције. Зашто?

Пише: Ненад Кецмановић

Важи да за успјех на изборима у Српској, поред аутономне подршке већине бирача, постоји више екстерних фактора који битно утичу на то за кога ће се опредијелити народ. Већину гласова добијају кандидати који има подршку:  „матице” – Српске православне цркве,  Русије. Зачудо, обично се не спомиње не мање важан четврти услов: негативан став тзв. међународне заједнице илити колективног Запада. Као ни пети фактор – негативан став муслиманског Сарајева. Шта се дешавало на недавно окончаним изборима у Српској, односно зашто је Милорад Додик по већ ко зна који пут побиједио.

Руска подршка је била максимална: два сусрета у три месеца са Путином и довиђења уз жеље за успјех на изборима, плус бројне изјаве Лаврова и Калабухина о пријатељству Русије са Српском. А Додик се у Предсједништву БиХ дистанцирао од свих иступа Џаферовића и Комшића као и министарке Турковић поводом Специјалне операције у Украјини. Идентификацију са Русијом није много обесхрабрила ни спора мобилизација добровољаца на фронту.

Подршка СПЦ није изостала. Патријарх Порфирије често је долазио у Српску и говорио на више комеморација и прослава у домаћинској пратњи српског члана председништва, укључујући и приватни ручак на Додиковом имању. Компаративно, међутим, није то било као са блаженопочившим патријархом Иринејем, који није крио да је „наш Миле”, како га је и у званичним приликама ословљавао, његов политички миљеник.

Из „матице”  Дачић, Вулин, Шешељ су експлиците подржали реизбор Додиковог тима. Генерално то ипак није била атмосфера у којој су Додик и Вучић сарађивали „никад боље”, али је то тумачено притисцима колективног Запада на Вучића да обузда Додикову тврду политику уз нос Вашингтону, Бриселу  и Берлину, те да умири његову запаљиву реторику.

Пожељни негативни став Запада био је израженији него икада. Послие персоналних санкција САД, Додику их је наметнула и Британија, а додала је и Жељку Цвијановић и подигла јој рејтинг. Директне пријетње Додику ишле су дотле да се путем фејк њуза, леганом и легитимном (колективном) шефу међународно признате државе најављивало хапшење, киднаповање, атентат. А санкције ЕУ је зауставио усамљени глас Мађарске.

Муслиманско Сарајево је кликтало од среће и отворило медије Додиковим београдским дежурним „симпатизерима” који су пред сваке изборе прогнозирали „Готов је!”. После скупа подршке Додику од 20.000 људи, које је прољетос у Бањалуци организовала Борачка организација РС схватили су да власт Српске има контраигру за кијевски Мајдан.

Све у свему изгледало је да СНСД, Жељка Цвијановић и Додик могу спокојно да чекају дан гласања и ноћ пребројавања, уз опрез да када се ради о Додику спољни фактор уз сарадњу са опозицијом неће сједити скрштених руку.  Тако је и било: Жељка Цвијановић је изабрана за српског члана Председништва БиХ са импресивном предношћу од 100.000 гласова. СНСД је повећао број посланика у Скупштини РС. Једино што је изазвало забуну била је лажна вест да опозициона кандидаткиња  за председника републике води, иако се Додикова предност са пребројавањем нових гласова стално повећавала. Али у моменту када је био још релативно мали, ПДП је изненада објавио побједу, Бореновић и Црнадак су прекинули комуникацију са медијима и позвали присталице Тривићеве на улично славље. Није необично да у финишу пребројавања гласова, али при тјесном омјеру, слабији кандидат покуша да се, по Шарповом рецепту уличним манифестацијама наметне као побједник, што се затим понављањем избора у неколико општина да преокренути.

У овом случају десио се преседан, јер је противкандидаткиња током ноћи и раног јутра стабилно заостајала за око 20.000 до 30.000 гласова. Да се није радило само о превеликој жељи опозиције да се после Додикових 20 година најзад докопа власти, него и о спољној координацији, свједочи темпирана плима лажних вијести о тобожњој „тајној акцији емисара од преко Дрине”, о „издаји коалиционих партнера СНСД-а блиских Београду”. Запамћена је и реченица Јелене Тривић у разговору на РТС: „Политика Српске се мора водити у у Београду.”  Сарајево је, очекивано, тријумфално објавило како је „Вучић под притиском Запада пустио Додика низ воду”, јер Бошњацима ништа не може да избије из главе да Српска све ради по налогу „агресорске Србије” па био јој на челу Милошевић, Коштуница, Тадић, Николић или Вучић. Већ сутрадан, када су их ЦИК, Шмит и Станивуковић, отрезнили потврдом да је Додик на око 80 одсто пребројаних гласова недостижни побједник, смислили су да је Вучић преварио Запад: „једном руком је одмагао, а другом помагао Додику”.

Приликом десетак минулих избора Додик је имао и боље и слабије резултате, али је увек побјеђивао. Рецимо, на изборима 2012. разлика у односу на другопласираног била је око 7.500 гласова, што је готово четири пута мање од овогодишњих 30.000. Било би нелогично да исто бирачко тијело убедљиво подржи странку чији је Додик заштитни знак и Цвијановићеву која га у свему у стопу слиједи, а да не изгласа и њега. Али шта и да је изгубио?! Као лидер СНСД-а, са овога пута увећаним бројем посланика у Скупштини РС био би премијер, а и Цвијановићева на месту српског члана  Председништва БиХ је потпредседница његове странке. Чак и само као шеф партије остао би „баја” у Српској. Међутим, Додик је остварио троструку победу, а опозиција је поражена у све три изборне конкуренције. Зашто?

Страначка коалиција СДС, ПДП и др. није успјела да понуди ништа више сем негативну кампању против Додика, а ни кандидата који би могао да се са њим равноправно носи.

Сарадња са високим представницима, поготово нелегалним Шмитом, функционерима ОХР-а, западним амбасадорима, посредницима, известиоцима и агентима фокусираним на било ког домаћег политичара,  па и на Додика, већ толико пута се показала контрапродуктивна. Бирачи је не без основа, доживљавају као националну издају.

Медијски наступи у другом ентитету доносе им такође само минус поене јер перцепција публике је иста као да нападају своју земљу у иностранству. Опозициони кандидати ипак нису одољели понудама да у Сарајеву ударе по ентитетски и национално својима. Оправдање да им власт у Српској ускраћује медијски простор не стоји јер у Бијељини постоји популарна БН ТВ специјализована за бесомучну критику власти, а на услузи су им и београдски опозициони медији.

ПДП, њене вође и кандидаткиња неће признати изборе ни када их прогласи ЦИК напросто зато што би тим признањем истовремено признали да су обманули јавност Републике Српске. Као што никада неће признати ко их је на то натоциљао па оставио на цједилу. Сада опозиција шпекулише с тим да Вучић још није честитао Додику, иако је онај први још раније рекао да се неће мјешати у изборни процес у Српској, а овај други још изборне ноћи рекао да то очекује тек када буде и потврђен од ЦИК-а. А како је Орбан већ сутрадан могао да честита? – Па тако што је Мађарска чланица ЕУ и НАТО-а, а Србија и Српска нису па им није препоручљиво да парадирају братством и јединством „српског свијета”.

Најзад, Додик јесте обезбиједио свих оних пет важних екстерних фактора које смо навели на почетку, али чиме је он сам завриједио да га народ десетак пута заредом бира за лидера?

Кустурица каже: „Додик је чудо!”. Сарадници: „Харизма!”. Рационално: „Треба узети разгледнице Бањалуке, Бијељине, Требиња … од прије 20 година па видјети шта се са Додиком промијенило у Српској која је упркос свему опстала.  Можда ни сами бирачи не знају да објасне тајну зашто увијек гласају за њега. Али, ево њега опет! И нуди концентрациону владу са најбољим кадровима и из редова опозиције.

Као што је након претходних избора 2018. у власт укључио капиталце опозиције (Драган Чавић, Мићо Мићић, Обрен Петровић), тако ће и сада бити нових „прелетача”. Али њему није циљ да ослаби нејаку опозицију, него да збије патриотске редове и да СНСД трансформише из партије у покрет за одбрану Републике Српске пред посљедњим налетом колективног Запада да утопи Српску у унитарну БиХ и интегрише је у НАТО у финалној фази глобалног престројавања. Биће то његов најтежи мандат, јер ће са више страна још интензивније радити да га и не заврши. Ево, прије него што је и започео, кренули су са ничим оправданим поновним пребројавањем гласова.

Извор: Политика