18/02/2023

Сви они који су некада прошетали центром града Београда сигурно су прошли кроз Чика Љубину улицу. Због специфичног назива, али и зато што нам пружа мир и хлад усред огромне гужве сигурно су је сви запамтили, али се мало ко запитао ко је стварно био тај „чика Љуба“?
Љубомир Ненадовић рођен је у Бранковини код Ваљева у једној од најугледнијих и најзнаменитијих породица у Србији, која је задужила домовину кроз генерације и поколењ. Син је чувеног војводе из Првог српског устанка, првог Карађорђевог дипломате и писца “Мемоара”, Проте Матеје Ненадовића, а унук кнеза Алексе, којег су дахије погубиле у сјечи српских кнезова почетком 1804. године.
Био је посебан јер је имао европско образовање и био је међу првим младим Србима који су се школовали у иностранству. Говорио је неколико свјетских језика и био велики интелектуалац свог времена.
Себе је превасходно сматрао пјесником, али ишло му је од руке и писање поучних прича за народ, басни, сатиричних и хумористичких поема, стихованих приповетки, бесједа, путописа, а неријетко је радио и као преводилац, подсјећа портал Србија данас.
Познајемо га као једног од најчитанијих писаца српског романтизма и човјека који је умногоме утицао на развој масовне читалачке публике.
Највећи траг у историји српске књижевности оставио је кроз своје путописе, пет књига писаних у облику писама.
То су: “Писма из Швајцарске”, “Прва писма из Њемачке”, “Писма из Италије”, “Друга писма из Њемачке” и “Писма о Црногорцима”.
Овог интелектуалца, изузетно благе нарави и јуначких породичних корена, сви су из милоште звали Чика Љуба, па је тако и Београд одлучио да назове улицу по његовом добро познатом надимку, а не имену, како то обично бива.
Данас, Чика Љубина улица се угнездила између трга на коме је споменик Кнезу Михаилу и Улице Кнеза Михаила, што је помало симболично – на овај начин два велика пријатеља остала су повезана и након смрти.
Наиме, кнез Михаило и Љуба Ненадовић гајили су близак однос, и важили су за добре пријатеље. Након убиства кнеза, књижевник је дуго, дуго боловао и патио у тишини, посебно јер је у атентату учествовао један од његове браће.
Службовао је у Министарству просвете и унутрашњих дјела, а на крају опробао се и као дипломата – постављен је за секретара Српског посланства у Цариграду.
Десет година је био и начелник Министарства просвјете, након чега је затражио пензију и повукао се у родну Бранковину.
Оно што је исто интересантно јесте да га је кнез Милан Обреновић, који ће касније постати и краљ, именовао за редовног члана Српске краљевске академије.
10/03/2026
01/03/2026
09/03/2026
10/11/2024