Историја показује да међународни споразуми и закони важе само за слабију страну, а да јача може да их крши и да за то не одговара, изјавио је Срни директор Информационо-документационог центра „Веритас“ Саво Штрбац.

– Прописи, закони, а то су и међународни споразуми, постоје да би се кршили, и нема оног који није прекршен. Онај ко је јачи тај диктира – каже Штрбац, који је до рата био судија у Задру, а током рата и члан комисије Републике Српске Крајине за размјену заробљеника и предају посмртних остатака.

Штрбац наводи да се, након свега доживљеног, више не би могао поуздати у договор који би гарантовао Запад.

Он истиче да је деведесетих година прошлог вијека било свакаквих споразума, мировних, резолуција, те да се „потписивало, чини се, да би се кршило“, па је тако током забране наоружавања, највише оружја увезено и у Хрватску и на подручје БиХ.

– Испоставило се да је забрана летова важила само за авионе Србије и оно нешто што је имала Крајина на Удбини и Република Српска. Кад се дигну ти авиони, НАТО авиони су их обарали зачас, а ови други су могли и да лете и да се наоружавају – каже Штрбац.

Он наводи да је Америка дала „зелено свјетло“ Хрватима да крену оружаном снагом на Крајину, зону под заштитом УН, а да су Хрвати након те одлуке дошли на преговоре у Женеву, како би „замајавали Србе“.

Штрбац истиче да му је бивши амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт у једном вебинару 2020. године, на питање зашто су Американци дозволили напад одговорио: „Па ми смо жртвовали једну заштићену зону ради очувања друге заштићене зоне УН. Жртвовали смо вас, Србе из РСК, из заштићених зона `Сјевер` и `Југ` зарад Бихаћа, Бихаћког џепа“.

Штрбац напомиње да је састанак на Брионима био 31. јула 1995. године, док је злочиначака хрватска војно-полицијска акција „Олуја“ почела 4. августа.

– Међутим, Хрвати шаљу своју делегацију и ми своју у Женеву, који се тамо састају два дана – 2. и 3. августа, а разговара се о коначном рјешењу хрватско-српског питања. Наши, а ни медијатори, појма немају да је Америка већ дозволила Хрватима да крену на Крајину  – наводи Штрбац.

Он указује на иронију да су Срби парафирали споразум који су им понудили међународни медијатори, а да је једна од тих тачака била да се сукоб између Хрвата и Срба рјешава по чувеном плану „Зе четири“, који су израдили УН, ЕУ, Америка и Русија.

– И зато су наши и били опуштени, не очекујући да ће се, док се разговара о мирном рјешењу и коначном рјешењу хрватско-српског сукоба, извести најјача операција – наводи Штрбац.

Када је ријеч о томе шта има већу тежину – међународни споразуми или сила јачег, Штрбац подсјећа на примјер са почетка распада СФРЈ, кад је тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић одбијао 40-так дана у Београду да прими амбасадора САД Ворена Цимермана.

– Ако се мали супротстави великом, то може бити само привремено, да навијамо као за Давида кад се борио против Голијата. Али то су само легенде да Давид побјеђује. У животу, историји, нажалост, мало је таквих или уопште и нема, осим што то људи желе па напишу или створе као предање – каже Штрбац.

Врло брзо САД су, напомиње Штрбац, дошла у прилику да „оног малог лупе по глави и дају му до знања гдје му је мјесто“.

Штрбац истиче да догађаји у Украјини изазивају болна сјећања и указује на велику сличност са ситуацијом у Хрватској деведесетих година прошлог вијека.

– Страшно ми је жао што се то понавља, јер ме много подсјећа ова Украјина на Хрватску. Има тамо доста Руса и има дијелове који су се отцијепили, као што смо и ми били. Само што су они много већи и биће много више жртава. И наравно, није Русија Србија. Сад Русија штити своје сународнике – каже Штрбац.

Он истиче да му је жао народа, „и једног и другог, који гину узалуд“, јер сви ратови заврше за „некаквим округлим столом, споразумом“.

– И овај ће тако завршити, али са каквим страшним посљедицама по наше братске, словенске народе. Најтеже од свега јесте што гине народ и то увијек најневијини, најнедужнији – рекао је Штрбац.