Посљедњи Титов говор друговима из врха СФРЈ пред одлазак на лијечење и у болницу изговорен у Карађорђеву 1979 године, написао је Вјенцеслав Ценчић.

Посљедњи Титов говор

Иако овај текст није оригиналан Титов говор, посебно не опроштајни говор Јосипа Броза Тита већ пишчева фикција, мада у њему постоји одличан пресјек цијелог једног доба, односа између људи и народа у СФРЈ и историје некадашње комунистичке Југославије.

А сад се приповједа, како ко хоће и жели да тумачи заједничку прошлост југословенских народа.

Башта Балкана је објавила дио ове Титове посљедње исповијести…

Другови,

…Ја ћу послије разговора с вама имати разговоре с политичким врхом Југославије, а ту су сада присутни Владо и Лазо у име Предсједништва партије и СФРЈ, а присутан је и Коста у име бораца НОРа. Питања о којима желим разговарати с вама има подоста, а међу првима је да ја, као ваш Врховни командант, будем информиран о стању у ЈНА.

Од нашег војног врха добио сам, као основу за овај разговор, опширну писмену информацију, коју ми је дао генерал Љубичић, а потписали су је и сви команданти армијских области, као и командант ЈРМ и ЈРВ. Цитајући ту информацију био сам шокиран изнесеним стајалиштима о сигурносној ситуацији у земљи. Знао сам да је сигурносно стање на Косову, а о томе ћу говорити опширније касније, лоше, али нисам знао да су и међу републички односи наших република пали на тако ниске гране. Тако је, у тој информацији изнесен и податак да неки хрватски кадрови, који су и за вријеме ослободилачког рата исказивали такве националистичке амбиције, сада у ужем кругу истомишљеника, говоре да смо погријешили што је и БиХ створена као република, да она припада Хрватској као и за вријеме рата кад је била под НДХ. Осим тога, од другова који су били код мене прије Хаване, чуо сам да и у Словенији не иде како треба, а да у Србији „пате“ што су покрајине добиле, по новом Уставу, државнички статус. То су питања о којима желим говорити с вама, а то тим прије што је ЈНА, по Уставу добила задатак да чува интегритет Југославије, да буде носитељ јединства у Земљи. Има и ту још неких питања, као што су исправљање неких хисторијских, до сада објављених неистина, а које су се и због појединаца стављале „под тепих“.

Но, идемо неким редом. Рекао сам вец да је политичко и сигурносна ситуација на Косову сваким даном све лошија. Створен је неки јаз и нетрпељивост између кадрова српске и албанске националности. Кадрови Албанци из Косова мисле, да ако су по Уставу из 1974. године добили већа права, па дијелом и државност, а ја напомињем да сам био против тог Устава, да могу самостално обављати и државничке активности. Тако је недопустиво да могу мимо републике Србије, а и Федерације, водити државничке разговоре с Албанијом. Тако су самоиницијативно, без нашег знања, доводили из Албаније професоре да на факултетима и школама предавају хисторију по албанском програму, да уче нашу ђецу и студенте да је Косово саставни дио велике Скендербегове Албаније, која је привремено под Југославијом. Или, ми мало знамо о активности албанске емиграције, а видите другови, она убире „данак“ за школовање Албанаца за командире који ће командирати за често најављивани „народни устанак“ на Косову.

Имам податак да њихови обавјештајци и виши официри из „Сигуримија“ предају марксизам на Приштинском универзитету, а добио сам податке да неки, као Бакали, Хоџа и др. имају своју „приватну“ обавјештајну службу на подручју не само Србије, већ и у других република, а посебно због шверца дроге преко албанских лука. Наиме, јавна је тајна да при албанској морнарици постоји посебан одред за шверц дроге. Све се то дешавало на Косову па су, послије ИВ брионског пленума и пада Ранковића, Службу безбједности разбили и сада „царује“ не само „Сигурими“, вец и „приватне“ обавјештајне службе у тој покрајини. Замислите сви ти који сада вичу: „Косово република“ и који руководе таквом акцијом имали су припремљене спискове које људе из Службе безбједности на Косову треба макнути. Обавјештајна служба из Тиране „Сигурими“, по нашим подацима, има у тој покрајини преко хиљаду својих људи, а они су организирали своје центре и у Хрватској и у Словенији, а нажалост и у Београду. Иако се све то ради тајно, ипак су неке њихове активности откривене. Посебно ме  забрињава подршка сепаратизму на Косову од неких руководећих  људи у Словенији и Хрватској.

Није случајно Кардељ још раније упозорио косовско руководство да таквом политиком „сију вјетар, а жњет ће буру“. Од раније, а посебно од 1974. године и доношењем новог Устава покрајине, а посебно на Косову, играју се велико државне политике. Тако и на Косову, а и у Новом Саду ,,државници“ кажу: „Ми немамо заједничких интереса у вањским и другим државничким проблемима са Србијом“. А, чије су оне покрајине, него републике Србије? С таквом политиком се под хитно мора прекинути. Ево, да не понављам на Косову су „увозили“ професоре из Тиране, који су направили хисторијски ,,лом“ у Приштини, а у вањској политици тврде: Ми смо покрајина која има право ратифицирати међудржавне уговоре. Ту „привилегију“ другови нема нити једна република у Југославији, а и у Приштини и Новом Саду они су се би узели и то право које има само Федерација.

Сјећам се, другови, зиме 1968. године кад су у Тетову разбијене демонстрације албанских националиста, многи па и осуђени побјегли су на Косово, гђе су несметано наставили школовање или добили право, а неки су добили и одговорна мјеста. Покрајинско руководство албанске националности тврдило нам је да бјеже због „македонских шовиниста“ и да им треба помоћи. Па и у Загребу и Љубљани било је таквих размишљања. С друге стране, придошлицама из Албаније давали су југословенско држављанство с мотивацијом да бјеже из Албаније због терора. Тко им је то омогућио? Ми другови! Нитко други. Сто смо посијали то ћемо и жњати. А ево, послије ИВ пленума и пада Марка из Косова све до сада иселило се преко десет хиљада Срба и Црногораца. Куће су им откупили Албанци за „зелене“ доларе и то по повољним увјетима.

Другови, морам рећи, кад је у питању Косово да сви који су гласали за Устав 1974. године бити ће криви за судбину Југославије. Једини који је имао храбрости да јавно гласа против Устава био је народни херој Раденко Мандиц, који је тврдио да је такав Устав противан АВНОЈским начелима. Зар није значајна и Кардељева порука који је при доношењу устава рекао: „Није важна држава, већ они који имају власт“. А, видите, сада када имамо овакав Устав, а он нам онемогућава контролу, посебно у политичким потезима у републикама и покрајинама, разбуктава се национализам као на Косову. Тада ће се свера интереса национализма усредоточити и на ЈНА, а то је најопасније за интегритет Југославије.

Ја имам осјећај, волио бих да се варам, да и у ЈНА има, као и 1971. године, кадрова који су затровани национализмом. Пратим, осим Косова догађаје и у Словенији и Хрватској и то нису ствари чисте. Понављам волио бих да се варам. Ја сам октобра ове године косовском руководству отворено рекао на сва та питања, али користи нема. Наиме, националисти и иридента на Косову користе нејединство у Југославији око рјешавања косовског питања. Словенија и Хрватска имају нека нерашчишћена гледања на косовски проблем. Тко прижељкује нашу неслогу? Они који нас нису никад вољели. Видите сада размишљам и о нашем В конгресу и што смо тада рекли о тој покрајини. Као данас сјећам се наших закључака да је на Косову и Метохији учињено за вријеме рата низ слабости и грешака. Партијске организације и тада су се дијелиле на „шиптарске“ и „нешиптарске“, осјетио се и тада национализам и секташтво.

Већина Албанаца од 1941-1945. године била је на страни окупатора. Тешко је било бити партизан тада у тој покрајини. С једне стране окупатор, а с друге активни балисти. До новембра 1944. године и одласка окупатора, нисмо ту имали ни педља ослобођеног територија. Оно мало партизанских јединица формирано је током 1943. године борило се на југу Србије и Македоније, а на Косову не. Морали смо због војног отпора Албанаца у фебруару 1945. године увести на Косово војну управу.

Прије тога, августа 1944. године и поред позива на прекид сурадње с Њемцима, Албанци су и даље сарађивали с окупатором. Тек новембра 1944. године уз велико дезертерство и отпоре почела је мобилизација која је завршила, како сам рекао војном побуном и увођењем војне управе. Сада након пада Ранковица 1966. године многе се те истине и ствари фалсифицирају. Неки, као Хасани, Бакали и Хоџа минизирају број учесника у војној контрареволуцији и војној побуни децембра 1944. године. У тешкој зими 1944-1945. године немири се нису дешавали само на Косову. Видио сам и документа о побуни Албанаца који су били регрутирани за попуну наших јединица и на сремском фронту. Те побуне биле су организиране. У Бору, на примјер, у току једне ноћи побуњени Албанци поклали су све комесаре и команданте својих јединица. У тој побуни учествовало је око шесто Албанаца, а до таквих побуна дошло је и у Вршцу, Панчеву, јер Албанци нису хтјели на фронт против Нијемаца…

Имам осјећај, другови, да ту имају своје прсте и наши „пријатељи“ са Запада. Вјерујем информацији генерала Љубичића да војно обавјештајне, службе САДа, посебно њихова ЦИА, под шифром „Корњаче“ или „Забљи Скок“ имају велики уплив на политичко сигурносно стање на том подручју Југославије. Јер, како онда другачије протумачити да се високи функционери, не само из Америке, већ и Њемачке или Енглеске, а то слушамо свакодневно у радиоемисијама „Гласа Америке“, толико интересирају за ту нашу покрајину и брину се за судбину грађана албанске националности са Косова…

Вјенцеслав Ценчић – Титова посљедња исповијест