СРПСКА племићка породица Бранковића је дошла чак и до круне српске деспотовине 1427. године.

Краљ Стефан Урош Четврти Душан је отпочео своју владавину 1331. године. Затекао је први византијски грађански рат и одлучио је да се придружи једној страни, па је на уштрб друге почео јужна освајања.

Године 1334. улази свечано у Охрид и поставља за господара града Бранка Младеновића. Поријеклом из Захумља, сматра се да је био управник Драчевице и Требиња. Добио је титулу севастократора, што се најчешће додељује онима који су родбински повезани са царском породицом. У прилог овоме иде и да је севастократор Дејан добио ту титулу, а био је ожењен Теодором, сестром цара Срба и Ромеја.

Прво краљ, касније крунисани први цар Срба и Ромеја Душан Силни умире, а севастократор Бранко Младеновић подржава сина и насљедника Уроша. Он умире, а његови синови Гргур и Вук се из Охрида повлаче на породични посјед на Косову.

Његов свилени појас који се налази у Британском музеју данас у Лондону. На самом појасу поред имена Бранко јесте извезена и кацига са лавом, што је симбол Бранковића.

Његов син Вук је владао „зељмом Бранковића“ која је обухватала простор између Копаоника, Скопља, Копаоника, Сјенице, Таре и Мораче. Његова тужна судбина почиње 1389. године на Видовдан када је командовао десним крилом српске војске. У тој бици страда кнез Лазар и многи српски војници, а Бранковић се повлачи.

Дуго су га сматрали издајником, упркос чињеници да је до смрти био један од ријетких који је пружао отпор Турцима, подсјећа Нпортал. Имао је три сина – Гргура, Ђурђа и Лазара. Први се замонашио у Хиландару као монах Герасим. Лазар је страдао у бици 1410. године и остао је Ђурађ Бранковић – старјешина домаћинства.

Његов ујак – деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара је остао без насљедника, те је Ђурађ проглашен за насљедника и у периоду од 1427. до 1456. године је владао Србијом.

Ћерка Ђурђа Бранковића Мара је завршила у харему турског султана Мурата Другог. Синови Гргур и Стефан су ослијепљени наредбом управо Мурата Другог, док је Лазар, најмлађи, био владајући деспот Србије од 1456. до 1458. године. Слијепи Стефан је био деспот од смрти брата до наредне године, а убрзо је и пало Смедерево, али и Србија, под турску власт.

Слепи Гргур Бранковић је имао и ванбрачног сина Вука. Он је у почетку помагао Турцима који његовом оцу асистирали у превласти над деспотовином. Међутим, он прелази у службу краља Мађарске Матије и постаје заповједник Срба у Срему. Стекао је велики углед и упечатљив надимак – Змај Огњени Вук. По легенди, основао је манастир Гргетег на Фрушкој Гори и цркву Светог Николе у Сланкамену. У тој црквици је био високо укуцан клин гдје је он „свој клобук вјешао“ долазећи на службу. Командовао је српском коњицом која је разбила турке код Кењермеза, што је сузбилу турске нападе наредних година.

Ђорђе Бранковић је син Стефанов који је постао архиепископ Максим и проглашен је за светитеља. Такође, за свеца је проглашен и његов брат Свети Јован Нови, као и њихови родитељи Свети Стефан Слијепи и његова супруга Преподобна Ангелина.

Рођаци нису имали синове, као ни ванбрачни син Гргуров, познатији као Змај Огњени Вук. Међутим, гроф Ђорђе Бранковић из Ердеља је тврдио да води поријекло од ових Бранковића. Његов брат је био ердељски митрополит Сава Други Бранковић.