У Добоју је данас обиљежена 31 година од Петровданске битке у којој је Војска Републике Српске /ВРС/ одбила једну од бројних офанзива муслиманско-хрватских снага које су намјеравале да војно споје зенички и тузлански корпус и тако доврше етничко чишћење српског становништва са тог подручја.

Петровданска битка вођена је 12. јула 1992. године од приградског насеља Вила до Путниковог брда. Током првог дана битке за одбрану града погинула су 34 српска борца и припадника полиције, а више од 76 је рањено.

Тадашњи командант Првог батаљона Добојске бригаде ВРС Димшо Живановић каже да су сјећања на Петровдан 1992. године, нажалост, и даље свјежа јер је то била једна од првих, најтежих и, највјероватније, једна од најзначајнијих битака ове бригаде.

– Непријатељ је напао са јаким снагама у необичајено вријеме, у 12.00 часова, јер су рачунали да су се добро припремили – навео је Живановић, истакавши да је непријатељ био добро припремљен и да је нападу пјешадије претходила артиљеријска паљба ради овладавања кључних кота око града.

Предсједник Скупштине добојске Борачке организације Перо Тубић рекао је да су муслиманско-хрватске снаге 12. јула 1992. године намјеравале да заузимањем Добоја споје тузлански и зенички корпус, што би за посљедицу имало то да би судбина и садашња мапа Републике Српске била много неизвјеснија.

– Битка је била кључна за опстанак града, Озрена, шире околине, а директно је била угрожена и операција Коридор – оцијенио је Тубић.

Он каже да је током напада артиљеријски гађан и град, и да о страдању 99 цивила и тешком рањавању њих 339 током Одбрамбено-отаџбинског рата још нико није одговарао након што је предмет преузело Тужилаштво БиХ.

Вијенце на спомен-обиљежју положиле су делегације борачких организација Добоја и Станара, удружења проистекла из Одбрамбено-отаџбинског рата, Народне скупштине Републике Српске, Градске управе и локалних политичких партија.

Парастосу је присуствовао и посланик у Народној скупштини Републике Српске Данијел Јошић.

Тог 12. јула у подневним часовима јаке муслиманско-хрватске снаге, регуларна војска Хрватске и страни плаћеници, од којих су неки, према заробљеној документацији били и из Енглеске, напали су Добој из пет праваца у пет таласа с циљем да га, потпомогнуте непријатељским снагама које су биле у Јоховцу, окруже и заузму.

Напад је био веома жесток – артиљеријски и пјешадијски, а од дејстава није било поштеђено ни уже градско језгро.

Према процјени, непријатељ је имао намјеру да савлада одбрану заузимајући доминантне коте, те да продужи према Присадама, окружи град, пресијече комуникацију са Бањалуком да би се спојили са снагама који су од Брода и Дервенте већ стигле у Которско и Јоховац.

Добој је тада бранио један ојачани батаљон. Након прегруписавања, браниоци су око 17.00 часова стабилизовали линије одбране, а посљедњи ударни талас непријатеља догодио се послије поноћи када су намјеравали да извуку своје погинуле и рањене.

Петровданска битка догодила током друге фазе битке за Коридор живота, подручје око Дервенте, а намјера непријатеља је била да се та акција компромитује, што је онемогућено.

О страдању 99 цивила током гранатирања Добоја у Одбрамбено-отаџбинском рату свједочи и спомен-плоча постављена у градском парку, поред неколико биста народних хероја из Другог свјетског рата. Током ратног сукоба у Добоју је рањено 399 цивила, од којих је већи број као посљедицу имао инвалидност. За гранатирање града и цивилне жртве још нико није одговарао.