Мистерија златног прстена краљице Теодоре, мајке цара Душана, траје готово цијелио вијек, откад је ископан у манастиру Бањска крај Звечана. Изузетни примјерак немањићког накита заобишла су безбројна турска пустошења током 800 година док је почивао у тмини краљевске гробнице, а игром судбине поново је заблистао на свјетлу дана 1915. усред пакла Првог свјетског рата.

Нажалост магични Теодорин прстен, један од најљепших споменика српске средњовјековне умјетности и занатства и данас почива у тами. Додуше, не у гробу, већ у депоу београдског Народног музеја који је затворен прије више од десет година. Стручњаци наглашавају да је овај комад накита изузетан примјерак средњовјековног златарства, које је цвјетало у Новом брду и Трепчи, али да није обичан украс. То су већ на први поглед схватили и трагачи за Милутиновим благом, који су га пронашли у старом гробу у припрати манастирске цркве. Кад су видјели двоглавог орла на глави прстена закључили су да је ријеч о гробу високог велможе, а кад су откопали карличну кост схватили су да је ријеч о жени. Синуло им је да су ту пронашли гроб краљице Теодоре, а прстен је одмах однијет регенту Александру, који је по свему судећи присуствовао ископавању, подсјећа Опанак.

У Народном музеју истичу да је веома мало сачуваних златних прстенова високог ранга у Србији и да Теодорин нема премца. Његова вриједност, у вријеме кад је направљен, одговарала је вриједности двогодишњег пореза који је плаћало сеоско домаћинство. Посебан значај прстену даје хералдички симбол двоглавог орла и јединствена урезана формула „Кто га носи помози му Бог“. Тај заштитни натпис истовремено га чини и хришћанским и магијским, а додатну моћ му дају вукови изгравирани на карикама. Овакво прстење смјели су да кују само посебни мајстори ковачи.

У средњовјековној Србији која је описивана као земља злата било је много драгоцјеног накита, али прстен као Теодорин није могао свако да носи. Источноримског двоглавог орла имао је право да користи само онај ко је у роду с царском породицом. Немањићи су били први међу балканским владарима који су се ородили с царском кућом Палеолога и добили право да користе симбол империјалног двоглавог орла „који закриљује и исток и запад“. Ни заштитни натписи нису ријетки на прстеновима, али обично се односе на конкретну особу, док Теодорин прстен има магичну формулу која се, бар на први поглед, односи на било ког носиоца. Зато га је краљ Александар Карађорђевић као амајлију носио на златном ланцу за сат, што су забиљежили његови савременици.

Забиљежено је и то да је краљ Александар једно вријеме прстен носио на руци, а потом као привезак на ланцу за сат, сматрао га је амајлијом, међутим, када су и до њега стигле приче да је ријеч о светињи и да је, чим је одвојен од особе за коју је специјално кован, прстен уклет и да доноси несрећу, краљ је пожурио да га се што прије отараси, па га је поклонио свом пријатељу, тадашњем адвокату Благоју Барловцу који се такође бојао проклетства, па је Теодорин прстен 1926. године у тајности предао Народном музеју у Београду, гдје се и данас чува. Да ли је овај комад накита био кобан за краља нико не зна, међутим, послије Александрове трагичне погибије у Марсељу сумње су постале још веће. И адвокат Барловац је преминуо непосредно након што је прстен предао Народном музеју. Легендама о прстену придружила се и она да не смије да га носи рука недостојна Немањића.

Са руке краљице Теодоре скинут је још један, мање вриједан, сребрни прстен који је, како се претпоставља, мистериозно завршио у колекцији једне моћне београдске породице, а потом је прошверцован у иностранство и данас је у власништву једне богате српске породице. Не зна се колико је плаћен и да ли је и он власницима доносио несрећу.