Читав вијек прохујао је од Великог рата а приче о храбрим српским ратницима, њиховим борбама и преживљавању на фронтовима фасцинирају нас и задивљују све више.

Више од 150.000 војника нашло је свој спас на Крфу, а заједно са њима био је и велики војвода Степа Степановић, све вријеме водећи рачуна о сваком свом војнику.

Славни српски војвода смјестио је штаб у средину својих трупа како би надгледао опоравак војника и припреме за пробој фронта. Тако је крајем те 1917. године војник Василије Лазић сједео у рову, сав снужден и никакав.

Био је 18. децембар и већ се смркло. Мисли су му лутале, питао се да ли му је породица жива, да ли знају да је жив, има ли наде да ће се икада више срести. Пролазио је неки старешина на коњу и застао крај њега.

– Војниче, шта ти је? Што су ти све лађе потонуле – упитао је незнанац у мраку.

– Сутра ми је слава, господине. Размишљам о мојима, јесу ли живи, да ли могу да славе… имају ли уопште гдје – рекао је Василије тихо, на шта му је старешина поручио „да се држи“ и одјахао даље.

Сутрадан су Василија позвали у централни штаб. Дочекао га је лично војвода Степа Степановић и тада је војник схватио са ким је причао претходне ноћи.

На столу славног српског војсковође горјела је свећа, а поред ње била је мала чинија жита и погача – умјесто славског колача. Василије се расплакао, као дијете, све док није чуо глас великог јунака.

– Хајде, војниче, нема суза! Да се пресјече колач. Срећна ти слава!