Вјерници Српске православне цркве 27. јануара обиљежавају Светог Саву, једног од најбитнијих српских светаца који је 1219. године успио да издејствује аутокефалност Српске православне цркве.

Иако је у календару СПЦ уписан црвеним словом, Свети Сава може и мрсно да се слави ако не пада на сриједу или петак. Постоји народно вјеровање да на Светог Саву не смије да се носи ништа црвено. Ово вјеровање потиче из старих времена, док су сељаци страховали да им вукови не поједу стоку. Свети Сава се сматрао пастиром и заштитником стоке, те се она на Савиндан по обичају сама пуштала на испашу. Међутим, црвено се није носило јер се вјеровало да боја крви привлачи вукове.

Исто тако на овај дан не ваља отварати бритву и оштрити ножеве или било који алат како би вуковима чељусти остале склопљене. Постоји и вјеровање да је лош знак ако на Светог Саву грми и да ће се сигурно нешто рђаво десити, пошто су удари громова изузетно ријетка појава зими. О грмљавини на Светог Саву говори се и у народној пјесми „Почетак буне на дахије“.

Исто тако постоји и вјеровање да сунчан дан на Светог Саву доноси благостање и срећну и родну годину. Иако је овај дан такозвано црвено слово, на Светог Саву за кућне послове углавном важи контра од онога што је уобичајено на велике празнике.

Баш зато што се стока у старо вријеме пуштала сама на испашу, сматрало се да домаћин Савиндан треба да искористи за све битне кућне послове. Жене данас смију да раде кућне послове, а чак је пожељно да се обави велико спремање.

Сматра се и да дјеца на Светог Саву треба да науче нешто ново, макар неку нову пјесму, јер ће се у супротном улењити и неће довољно напредовати цијеле године. Свети Сава се у Србији одавно традиционално прославља као школска слава. Овај обичај био је прекинут 1945. године, али је деведесетих година прошлог вијека поново враћен у српско школство.