О личности Александра Карађорђевића данас важе опречна мишљења, а ево како га је представио швајцарски љекар Арчибалд Рајс, велики српски пријатељ.

Доктор Арчибалд Рајс међу Србима ужива велико поштовање. Његово дјело “Чујте Срби”, настало из дубоке љубави према нашем народу, посједује готово свака кућа, а прије неколико година покренута је и иницијатива да ово дјело уђе и у ђачке лектире.

Арчибалда Рајса данас цитирају сви, од обичних људи, до интелектуалних врхова. Упозоравао је Србе на корупцију, љењост и завист политичара. Савјетовао је да се не улаже у политику, већ у бране, што се испоставило као пророчко упозорење након великих поплава, подсјећа портал Опанак.

Текст Арчибалда Рајса о краљу Александру објављен је у књизи: “Наш највећи краљ”, која је за вријеме комунизма била забрањена.

О личности Александра Карађорђевића данас важе опречна мишљења, а ево како га је представио Арчибалд Рајс.

“Петар први имао је велику радост да се врати у своју земљу слободан и побједник, и да види да су уједињени, под његовим сином, сви они који говоре истим језиком.Народно уједињење било је циљ његовог живота. Он је извршио свој задатак и угасио се, али колико велики! Он сада спава у оној цркви у Тополи, далеко од бучног Београда новог стила, у срцу Шумадије коју је толико волио. Али ми остали који смо имали срећу да познајемо овог великог патриоту, који је био у исто вријеме велики мудрац, мислимо често на ону лијепу фигуру, која је оваплоћавала све племените и великодушне осјећаје рата за ослобођење.

Ми имамо у Швајцарској једну патриотску пјесму, спјевану у једном критичном часу по земљу, која каже: „Синови ће бити достојни отаца, развите се заставе, развите се заставе!“ Син је био достојан оца и, у његовој руци, застава се могла гордо вити!

Александар Карађорђевић био је принц – војник, који се ни у једном часу, није хтио одвојити од своје војске и који је дијелио са њом све патње, све биједе или такође и сву славу. У овом рату који је дигао толике народе једне против других, била су само два шефа државе који су тако радили: Принц – Регент Србије Александар и краљ Белгије Албер. Историја, а нарочито народ то неће заборавити.

Принц Александар био је врло млад кад је цијело бреме одговорности једног рата, какав свијет није још никад видио, примио на своја плећа. Овај млади суверен храбро га је узео на себе и до краја није клонуо. Очеличен већ у балканским ратовима, овај младић у 26 години имао је искуства једног старца.

Он је прошао кроз све несреће, али то га није учинило огорченим него сажаљивим према несрећи других.

Најприје у Ваљеву, затим у Крагујевцу и , најзад, у Солуну принц Александар остао је у Врховној команди са којом је свакодневно сарађивао. Али он се није задовољавао да тако прати из позадине операције. Он је стално одлазио из Ваљева на фронт, у прву линију, да се увјери о свему.

На солунском фронту он је дијелио своје вријеме између фронта и Врховне команде у Солуну. У њему он је живио у вили једног богатог трговца у улици Мисраки. На фронту он је имао своју малу кућу – то је била школа – у Бачу и своју колибу на положајима Јелака, положајима које је бомбардовао непријатељ. Најзад, прије посљедње офанзиве, енглески генерал Мајли поклонио му је једну дрвену колонијалну бараку звану „Бенгало“, коју је пренио у Буковик, на подножју Кајмакчалана, и ту се заједно смјестио са Врховном командом. Пјешице и на коњу, могли сте срести принца Александра свуда на положајима. Већином га је пратио само његов ордонанс официр Аца Димитријевић, Михаило Трифунац, Бошко Чолак – Антић или Јеша Дамјановић.

Имао сам част и уживање да будем на фронту често заједно са принцом – регентом и он ми је рекао да могу сматрати његов логор у Јелаку као „свој хотел“, ако туда будем пролазио. Сваки пут нашао сам га орна, једноставног доброг друга. Шетајући пјешице, принц је волио да разговара са обичним војницима и ако су га сви српски војници познавали, било је много француских војника, који су га сматрали за обичног младог пуковника.

Тако једне вечери, у околини Јелака, принц је шетао са мном по јеловој шуми, коју су по мало искасапиле војничке секире. Дошли смо у логор тешке француске артиљерије. Војници су баш јели своју супу. Принц им се приближио и апитао да ли је јело и пиће добро. „Јесте, господине пуковниче“, казао му је наредник „ако вам срце жели заложите се с нама. То би нам чинило задовољство“. Принц, извињавајући се да није гладан, питао их је дали је њихов „пинар“ (вино) добар. То је „пинар“, одговорили су му, „није као бургундер“. „Ви много волите бургундер?“ „Како да не волимо, али њега нема на фронту“. „Можда има“, казао је принц и опростио се са војницима. Послије пола сата, један гардист је донио за француске „поалие“ десет бутеља правог старог бургундера.

Регент Александар дао је својим војницима најбољи примјер храбрости. Непрежаљени Огист Боп, француски министар за вријеме повлачења кроз Албанију, дао је о томе слику једноставну, али јединствене величине у свом дјелу: „Са српском владом“. Нека ми буде дозвољено да га овде цитирам:

„На обали (у Медови), усред гомиле која врви, између завежљаја материјала које француски морнари настоје до посљедњег часа да евакуишу, Краљ и Регент сједе на сандуцима. Из своје барке адмирал Трубриџ наредио је, да им се донесу столице и дуга три сата они су остали тамо, причајући. О чему су разговарали? Шта размишљају својим дугим ћутањима, речитијем од ријечи? Најпослије, торпиљер је спреман и Краљ се може укрцати. Сви су бродови отишли, али Регент је остао на албанској обали.

Један дио његове војске још је у опасности. Он не напушта своје посљедње војнике, који иду путем према Драчу; њихова судбина биће и његова.

Он пролази миран, усред њих; њихова искушења ублажава његова појава; њихова сурова резигнација очеличава његову храброст. Болујући још од посљедица једне операције, који је морао издржати неколико дана пре напуштања Скадра, он се тешко држи на коњу. Јеноставно, племенито, он прати своју војску на њеној Калаварији“…

Једног дана у Битољу, управо сам био довршио одличан ручак код окружног начелника Марјановића кад је дотрчао један жандарм да јави, да је принц – регент стигао и да се налази пред кућом бившег аустроугарског конзулата, гдје је имао обичај да одсједне. Окружни начелник и ја одлазимо брзо да приђемо неколико стотина метара који нас раздвајају од конзулата. Врата су на конзулату закључана, а никако не може да се пронађе кључ.

Међутим, проналазимо једна друга врата која су отворена. Регент ме позива на ручак и, на мој одговор да сам већ ручао, он ми каже да то није ништа, да могу увијек појести неки залогај и попити један виски. Смјестили смо се у једној соби у приземљу, која није пострадала од бомбардовања. Али тек што смо сјели за сто, Бугаро – Нијемци почели су да бомбардују и њихови пројектили окружују кућу. Радознало изађем на врата, која воде у башту. Нема сумње, гађају кућу. Бугарска шпијунажа је активна. Наједном, Регент се створи поред мене. То није без опасности, гранате падају свуда и њихова парчад ударају у зидове наше куће.

„Височанство, треба се вратити у кућу, не треба остати овде“, рекох. „Зашто? Ви сте ту, зашто онда не бих и ја остао?“ одговорио ми је он.

Принц – регент Александар био је прави друг према својим војницима и официрима. Колико лијепих вечери смо провели код њега, било у његовој кући у Солуну, било у трпезарији, саграђеној од дебла на Јелаку! За његовим столом човјек је сретао без разлике српске или савезничке официре свих чинова.

Често је било јако весело, јер је Балугџић, министар Двора до 1917. стварао расположење, а принц није мрзео да се пошали са својим гостима. За столом је такође био по неки пут у Солуну пјесник Иво Ћипико. Послије јела, било у Солуну, било на фронту у Бачу или на Јелаку, игра се „бриџ“. Принц је хтио да ме научи, али ја никад нисам ништа разумео. Кад кад је било смјешно гледати играче бриџа. Принц Александар остајао је увијек хладан, што није био случај са другим играчима, капетанима Тешом Старчевићем и Петронијевићем, на примјер. Ту су падали ужасни прекори партнеру, који је учинио неку грешку.

Улога принца Александра према савезницима Србије није била увијек лака, напротив. У више махова, говорио сам о антипатији чак о отвореном непријатељству на које је наилазио Солунски фронт код извјесних савезника. Принц – Регент је био приморан да се неуморно бори да би се добило бар што је најнужније да се може одржати фронт и, да се може напредовати.

„Јадни мој пријатељу“, казао ми је принц, „Ја радим амо то и радићу то цијелог свог живота. Сви моји непријатељи заједно нису ми учинили ни половину непријатности колико су ми их стовирли моји пријатељи“. Али Регент је имао мушко срце. Он је усвојио девизу француског „поалиа“: „Савладаћемо их“, и он их је савладао.

Ето какав је био ако војник шеф српске војске Принц – Регент Александар.”

Др. Р. А. Рајсc