Многи ово нису знали!

Одјевање, или мода, средњевјековне Србије била је јединствени спој утицаја истока и запада, који су се спајали и мијешали у немањићкој држави. Са једне стране били смо дио византијске сфере, а са друге смо, преко Јадранског мора, имали јаке везе са Италијом и Медитераном.

Главни извор за изглед одежде српске властеле у средњем вијеку су многе фреске и минијатуре, и много ређе, очувани примјерци одјеће и накита који се носио у то вријеме. Такође, постоји велики број трговинских повеља које свједоче о увозу тканина у немањићку Србију.

Иако смо у раном средњем вијеку као Словени базирали одјећу на једноставној ланеној или вуненој тканини, као и на животињским крзнима, временом византијска раскош се прелила и на Србију.

Одјећа се помиње и у Душановом законику, па се тако помиње златни појас, који је био израђен од мноштва позлаћених украса и опточен бисерима, и био је знак властеоског достојанства који је цар додјељивао само најзаслужнијим племићима.

Постојао је још један одевни предмет који је владар додељивао племићима, а то је била свита – велики огртач израђен од скупоцјених тканина и често опточена драгуљима и бисерима. У Душановом законику се прописује да златни појас и свита бисерна након смрти властелина остају у наслијеђе његовом најстаријем сину, док се коњ и оружје које је покојник за живота користио, морају предати цару.

Наше принцезе и жене властелина су носиле посебну мараму о коју су се качиле минђуше, да тежином злата и драгог камења не би покидале уши. А и злата и драгог камења је било у изобиљу.

Најпознатији рудник не само Балкана него тадашње Европе је било Ново Брдо, из којег је Ђурађ Бранковић експлоатисао чак 300 тона племенитих метала годишње!

Српске занатлије су биле познате на цијелом старом континенту по финоћи свог рада, о чему свједоче и ретки преживјели примјерци скупоцјеног накита.