12/02/2023
Иако у данашње вријеме оваква врста обичаја или боље рећи бизарности дјелује немогућа, постоји вјеровања да се управо тако нешто давно радило и у Србији.

Док данас важи култура да поштујемо родитеље и да када остаре ми чувамо њих, као што су они нас док смо били мали, некада је то било потпуно другачије.
Стари људи посматрани су као терет и управо је то био разлог извршења језивих ритуала, којима је присуствовало цијело село. Реч је о обичају који никако не бисмо вољели да се данас поштује нити икада више у будућности, а познат је под називом ЛАПОТ.
Значење ријечи
Корен и значење речи лапот („лап“) је старословенског поријекла, а означава губљење, ишчезавање, нестајање. Сличност са овом рјечју када је у питању облик и значење имају: лапоти, лапара, излапио …
Наиме, Лапот спада у најстрашније обичаје цивилизације, јер је ријеч је о убијању старих, а најближих чланова породице. Он није само везан за наше крајеве, већ је био присутан и код народа Сјеверне Европе, али и код америчких Индијанаца и Јапанаца. Поставља се питање да ли је лапот био врста древне еутаназије, а приказује односе дјетета и родитеља, чије је извориште Едип, митолошки јунак Грчке. Лапот је митски обичај сеницида у Србији, односно убијање родитеља или старијих чланова породице, онда када њихово издржавање постане превелики терет за породицу, наводи портал Србија данас.
Како се прича, у брдским прједелима околине Зајечара, убиство би било извршавано сјекиром или мотком, и цијело село би било позвано да присуствује догађају. У неким мјестима би стављали кукурузну кашу на главу особе прије убиства да би на тај начин показали како кукуруз убија старце, а не они сами. Приликом ударца се углавном изговарала слиједећа реченица: „Не убијам те ја, него овај хлеб/вуна/проја“. Ово се изговарало из страха од могућег повратка душе покојника, као и извјесно лошег расположења у ком би се она вратила. Будући да су се људи плашили освете, пребацивали су кривицу на предмете.
У Европи је овај обичај потрајао готово до половине средњег вијека и био је најраспрострањенији код Трачана, Западних Словена и Нијемаца. Сматра се да је био прихваћен и код Словена на Балканском полуострву гдје се, по вјеровањима, најдуже и задржао.
Будући да је ипак ствар прошлости и да собом носи одређену тајанственост, различита су мишљења колико је овај обичај заиста постојао у нашем народу, али на примјер у народним изрекама, које се и данас користе, попут: „готов за сјекирче“ или „зрео за сјекиру“ види се однос према обичају као и начин, односно оруђе које се користило – сјекира.
Питање је када је овај обичај престао да се спроводи и шта је довело до тога. И ту постоје разне приче. Један од разлога јесте да су људи постајали свјесни да ће и њих чекати иста судбина од своје дјеце, па су престајали то да ради својим родитељима, док други говоре да су се савети старих показали корисни у многим ситуацијама, па је народ ипак сматрао да је много боље сачувати мудрост старијих, а тако и њих у животу.
Свакако приче о лапоту, на свој начин, подсјећају млађе генерације да вријеме неумољиво корача и да ће и они сами једног дана бити старци и старице који ће зависити од помоћи и доброте других.
10/03/2026
01/03/2026
09/03/2026
10/11/2024