У српском народу постоје разни, веома архаични називи за претке, који су очувани вијековима, углавном кроз усмено предање.

Називи мушких и женских предака знају се све до 16. кољена:

отац-мајка,

деда-баба,

прадједа-прабаба,

чукундједа-чукунбаба,

наврдједа-наврбаба,

курђел-курђела,

аскурђел-аскурђела,

курђун-курђуна,

курлебало-курлебала,

сукурдол-сукурдола,

судепач-судепача,

парђупан-парђупана,

ожмикура-ожмикурка,

курајбер-курајбера,

сајкатава-сајкатавка,

бијели орао-бела орлица, наводи се на сајту порекло.

Према другом низу, називи иду овако:

отац,

дједа,

прадједа,

чукундједа,

наврдједа-бијела пчела,

курђел,

аскурђел,

курђуп,

курлебало,

курсул,

сукурдов,

сурдепач,

парђупан,

омжикур,

курајбер,

шајкатава,

бијели орао,

сиви хроми вук,

сунце

Како се наводи, „курајбер“ је био раније, а и сада је, погрдан назив за празноглавца који се прави важан. Даље се наводи да је ове називе смислио писац и афористичар Брана Црнчевић да би се „подсмјевао националистима и вјерницима од јуче који немају појма о српској историји, а још мање о српском језику“, наводи се на сајту вербалисти.цом.

Такође, како наводе поједини извори, код Вука Стефановића Караџића нема оваквих израза, а он би их сигурно забиљежио.