Свети владика Николај (Велимировић) одржао је бесједу о генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у Чикагу, 18. јула 1954. године.

БЕСЈЕДА О ДРАЖИ

Текст бесједе преносимо у цјелини:

БЕСЈЕДА О ДРАЖИ

(Свети владика Николај у цркви Христова Васкрсења у Чикагу, 18. јула 1954.)

Рече Господ: „Од ове љубави нико нема веће него кад ко живот свој положи за пријатеље своје.“ (Јован, XВ, 13)

Поштована Господо српска, браћо и сестре,

У свим временима и народима слављени су као велики људи, изнад свих других, они који су положили живот свој за пријатеље своје или ближње своје. Такву љубав, показану жртвовањем себе за пријатеље и ближње, назвао је Спаситељ наш највећом љубављу.

У ширем обиму, таква се љубав може односити на оне велике људе који полажу живот свој за цијели један народ. У најширем обиму она се односи искључиво на Сина Божијег Исуса Христа, који је положио живот свој на крсту за васцијели род људски.

Према томе, Божије је, а не човјечије, положити живот свој за све човјечанство; док је за обичне велике људе: положити живот свој за пријатеље и ближње, а за највеће синове човјечије: положити живот свој за цијели један народ. Покојни Дража Михаиловић показао је највећу љубав доступну синовима човјечијим тиме, што је положио живот свој за народ свој. Љубав која премаша и ту љубав, није за човјека него за Бога…

Покошен је Дража косом смрти послије петогодишње мучне одбране живота свога народа, осуђеног на смрт и напотпуно истребљење. Покошен је косом неправде у борби за правду свога српског народа, или речено видовданским језиком: за крст часни и слободу златну. Увијек и за увијек два узвишена и непромјењива начела у свим великим српским борбама од св. Саве до наших дана. У борби коју је усуд досудио њему и његовој генерацији, он није могао дати ништа веће него што је дао, тј. живот свој.

Зато ће правична историја ставити њега на равно са косовским витезима, како њега, тако и сву његову изгинулу војску, све његове храбре војводе, барјактаре, капетане и ратнике. Јер, сви они са својим вођом остварише ону љубав коју Христос назива највећом, положивши живот за народ свој, исто као и велики Кнез на Косову са својом крстоносном војском и Карађорђе са својим устаницима. Увијек и за увијек иста војска, исти народ, иста начела.

Но застанимо у данашњи дан, и учинимо једно сравњење себе са народним јунаком коме чинимо овај помен.

По свим описима, Дража је био народни човјек у буквалном смислу. Да ли су сви они који њега сада славе, народни људи, или пак туђинци српском народу у свему осим српског имена?

Дража је био дубоко побожан човек, молио се Богу дан и ноћ, постио, причешћивао се и држао крсну славу. Да ли тако чине сви они који се крепко држе за његов шињел и диче негдашњим познанством с њим?

Дража је био у законитом браку с вјенчаном женом. Како се могу онда хвалити Дражом неки који се жене (или полужене) туђинкама, док њихове законите супруге у отаџбини, вјерне и чисте као весталке, чувају огњиште, пале крсне свијеће, васпитавају дјецу и очекују састанак са њима?

Дража је чинио сва усиља да уједини и сложи српски народ. Шта, дакле, имају заједничкога са Дражом они који раздиру организам српског народа, цјепају Српство и разбијају га у ситно иверје, које није ни за какву зидарију, него само за огањ, а све вичу: „Дража, Дража!“, „Ја и Дража!“, „Ми и Дража!“.

Дража, да је избјегао у иностранство (хвала Богу те није!), свакако би се срцем прибио уз све српске националне организације у слободном свијету. Како, онда, да схватимо оне који одричу свој дуг Српској народној одбрани и нису учлањени ни у Српску православну цркву, нити у једну српску родољубиву организацију?

Тешко ми је, заиста тешко, што морам да упутим са олтара ову оштру опомену (не само ради Српства, него и ради тих самих) онима који морално поклекнуше у страном свијету, који надвладаше у рату већа зла, док сада у миру подлегоше мањим.

Њима довикујем: На прави пут, браћо! Ваш Командант је жив, и он вас из оног свијета види на странпутици и жалости се! Но, колико ми је тешко учинити ову опомену неколиким, толико ми чини радост што са овога мјеста могу да похвалим сву ону огромну већину српских ратника који до данас не поклекнуше, него осташе на висини Дражине побожности, родољубља и поштења.

То су Дражини јунаци, који са својим славним Командантом пођоше кроз крв и огањ; којима су ране једино одликовање, а Дражин примјер звијезда свјетиља на путу живота. Њима припада првенство, али не искључиво, у прослављању великог српског сина мученика.

Јер, Дража Михаиловић припада цијелом српском народу, никако једној партији, и не само једној нашој генерацији, него и будућим.

Народ који у страховитом мраку робовања и страдања, издиже из своје средине велике људе, велике по љубави, праведности и храбрости, који му свијетли у ноћи, далек је од пропасти а близак васкрсењу, већој слави и пунијем животу такве људе, многе и многе, на челу са Дражом Михаиловићем, даровао је Бог Србима у овој мученичкој генерацији.

Да се радујемо и веселимо с благодарношћу Свевишњем. Јер, док су код неких других народа у прошлом свјетском рату вођи били крволоци и стрвинари, неморални злочинци какве сунце није видјело од постанка свијета, дотле су вођи српског народа, на челу са Дражом, били људи богољубиви, правдољубиви и народољубиви.

Имена оних првих на Небу се неће споменути, а у историји свијета спомињаће се с одвратношћу и проклетством: док ће имена оних других на Небу бити пјесма бесмртних духова, а на земљи слава и похвала покољења и покољења.

Дража Михаиловић био је легендарна личност и за вријеме свога живота, но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. С временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. А који се зову Дражини, нека подражавају Дражу.

Бог да му дарује вјечни живот у сјају Небеске Србије! Амин, Боже, дај! Слава му!