Ријеч „Слобода“ у српској историји, увијек се скупо плаћала, али цијена коју је српски народ платио у Првом свјетском рату, не може да се изговори, а да у грлу немате кнедлу, те и да оћутите неколико тренутака приликом изговарања броја жртви које су пале за слободу.

ДЈЕЦА СУ ВАСКРСЛА СРБИЈУ НАКОН ВЕЛИКОГ РАТА

Наиме, према неким подацима између 1.100.000 и 1.300.000 живота је угашено током четири године ратовања. Та цифра је износила трећину популације тадашњег становништва, а током рата, страдало је чак 60 % мушке популације.

Они који су преживјели голготу и страдање у Првом свјетском рату у Србији, морали су да наставе свој живот тако што су поново обнављали своја домаћинства и стварали породице.

Дјеца рођена нешто прије рата или у ратним годинама, нису знала шта значи слободно вријеме и игра, попут њихових вршањака данас. Наиме, уз редовне школске активности, на њиховим малим плећима, били су тешки послови попут копања, орања, бербе кукуруза, вршидбе житарица, као и све оне радње које су се подразумијевале као неоходне за опстанак једног домаћинства на селу.

Како је изгледао живот наших предака кад су били дјеца, најбоље говори видео снимак који је направио непознати холандски сниматељ, а који је све до недавно био похрањен у амстердамском институту за филм. Прије неколико дана, тај снимак је рестауриан и колоризован, захваљујући Слађану Грујичићу.

Једни другима до рамена, босоноги или у опанцима, гологлави, са марамама и шајкачама на главама, одијенути у карактеристичне српске ношње тог времена, наше чукунбаке и чукундеке, радиле су од јутра до мрака на земли најтеже физичке послове, прије и послије школе.

Замислите те мале руке, које су мукотрпним радом с временом постајале све грубље и грубље, као и прихватање нечега страшног, као нормалног и потребног да би се очувао дом. Замислите њихову озбиљност са седам, девет или једанаест година живота, када су знали да су штала и њива битнији од књиге, али су паралелно све радили.

Ако вам то ипак не полази за руком, погледајте овај петоминутни снимак и само гледајте у лица дјеце Србије која су морала да замjене своје очеве, деке, стричеве и ујаке, понекад више гладни него сити, наводи Блиц.

Те мале домаћице и домаћини, отргнути од безбрижног дjетињства, били су најбитнији фактор обнове земље, а њихов ДНК уткан је у наш крвоток. Ми, као њихови потомци, не смијемо да заборавимо њихову жртву, рад и залагање.

Јер, готово да нема њиве у Србији коју те, сада већ далеке, 1920. године, није обрађивала дjечија рука. Танка и споља нежна као свила, а унутар, испуцала и груба. To нас подсjећа ко смо и од кога смо потекли. Да се памти, спомиње и не заборави.