Да би наша исповијест била угодна Богу, она мора бити искрена, истинита, без преувеличавања, прожета смирењем.

У току исповијести треба имати на уму сљедеће:

Не треба тражити од свештеника да нас пита за нешто, јер исповијест није саслушање и свештеник не може знати шта ми кријемо у души.

Не треба пребацивати одговорност на друге и саопштавати било шта о другим људима. Неки имају обичај да умјесто својих исповиједају туђе грехе. Наравно, много је лакше говорити о туђим гресима и кривити друге да су узрок нашег пада. Преподобни Јован Лестичник савјетује: “Обнажи, обнажи своју рану пред љекарем. Не стиди се него реци “Рана је моја, лично моја. Изазвала ју је моја лакомисленост и ништа друго. Нико није крив за мој гријех ни човјек, ни ђаво, ни тијело, нити шта друго осим моје немарности”.

Не треба причати дуге приче, треба говорити кратко и конкретно. Неки од нас исповиједају своје гријехе као да причају причу о некаквом трећем лицу, без  скрушености и покајања. Таква исповијест, без осјећања покајања ни по чему се не разликује од обичног разговора.

Не треба се исповиједати уопштеним и неодређеним фразама, на примјер “Веома сам грешан” или ” У свим гријесима сам грешан”. Треба да наведемо у чему конкретно смо били недостојни љубави Божије, присјетити се конкретних грехова и њих исповиједати.

Не треба причати о својим добрим дијелима и непостојећим врлинама. Господ Исус Христос каже: “Када извршите све оно што вам је заповијеђено, говорите: Ми смо непотрбне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.” Зар постоје таква добра дјела којима се можемо похвалити?

Ако покушамо да сагледамо какве силе из дубине покрећу наша “добра дјела”, наше “жртве” које, како нам се чини, приносимо, и наше “врлине” којих, како претпостављамо, имамо довољно, можемо се само  постидјети. Готово све је прикривено скривеним егоизмом, уживањем у самоме себи, лицемјерјем. Ђаво зна наше срамне унутрашње побуде и нимало се непротиви многим нашим добрим дјелима и врлинама. Једино што оправдава помињање нашим привидних добрих дјела на исповијести јесте ситуација у којој на тај начин можемо приказати скривене мотиве неких наших поступака. То што у нашим добрим дјелима има нечег “нечистог” ипак не значи да треба да их се одрекнемо. На исповијести, имамо могућност да проникнемо у сопствене побуде, шро помаже нашим дјелима да убудуће буду чистија.

Не треба говорити о гресима које смо већ исповиједали (уколико их, наравноо, не понављамо). То је својеврсно испољавање неверја, јер на тај начин ми доводимо у сумњу извршење Свете Тајне.

И на крају, не треба ништа утајити, јер тако исмијивамо Свету Тајну и обмањујемо Бога, али свезнајућег Господа немогуће је обманути, наводи архимандрит Нектарије Антонопулос у књизи “Покајање и исповијест-Повратак човјека Богу”.