Професор уставног права Синиша Каран истакао је да Дејтонски мировни споразум, који је имао за циљ да постигне мир и баланс између три зараћене стране, као и да се постигне формирање институција које би функционисале на систему контроле и балансирања три етничке групе, није оптимално рјешење, али како тада тако и данас, 27 година послије, представља најбоље могуће рјешење у БиХ.

Синиша Каран

Каран је у ауторском тексту за Срну нагласио да је неспорно да је Дејтонски споразум комплексан међународни уговор, те га није могуће дјелимично примијенити, али ни парцијално мијењати, а да се тиме не доведе у питање његова цјеловита архитектура.

Ауторски текст професора Карана преносимо у цијелости:

У том свјетлу посматрамо и глас и активности против етничког, конститутивности и виталног националног интереса које јавно износе они који себе представљају као модерно и демократско односно, како они кажу, „пробосанско“.

Ипак, у својој основи то представља неуставно, антидејтонско дјеловање, акти су нестабилности и подјела међу конститутивним народима, а супротни су и ставовима Уставног суда БиХ, као и Европског суда за људска права и Венецијанске комисије, ставовима институција на које се позивају заговорници „пробосанских“ снага.

И у предметима Сејдић-Финци, Зорнић, Пилав, Пударић…, на које се позивају „грађански“ опредијељени „револуционари“ обмањујући и себе и друге, када тврде да одлуке Уставног суда БиХ или оног у Стразбуру упућују на стварање „грађанске државе“, избацујући конститутивност, етнотериторијални принцип у коначном избацујући уставно нормиране односе чији су базни етнотериторијални односи и принципи.

Судови управо скрећу пажњу да није вријеме за владавину „већине“, те да ниједна одредба Европске конвенције не тражи напуштање механизама подјеле власти који су својствени БиХ и констатују „…да можда још није сазрело вријеме за политички систем који би био само одраз принципа владавине већине…“ чиме потврђују да представници конститутивних народа требају доносити одлуке које се односе на конститутивне народе.

У сваком случају било који суд себи не смије дати за право да он одлучује о зрелости прихватања својих одлука које су супротне друштвеним околностима /равнотежа три народа/ настанка неке државе и њеног транзицијског периода, поготово не ако су ти ставови супротни од ставова државне власти која једина може „…да оцијени када је вријеме да се ранији ломови консолидују, када ће историјска нетрпељивост бити савладана и када ће се генерацијска неслагања хармонизовати…“.

Подсјећамо на сегмент једног од издвојених мишљења у једној од наведених одлука гдје се констатује да је „… Суд наложио туженој страни да одбаци Дејтонски мировни споразум, самеље га и онда почне тражити неко ново рјешење…“, али и изражава сумњу да „… да било која држава треба да буде доведена у правну или етичку обавезу да саботира систем који је очувао њено демократско постојање…“ констатујући на „…јасну и присутну опасност од дестабилизовања националне равнотеже…“.

Посебно се истиче да „…Суд није утврдио да ризик од грађанског рата, избјегавање покоља или очување територијалног јединства, има довољну друштвену вриједност да оправда извјесна ограничења права ова два апликанта /Сејдић и Финци/“. Или, слободно речено, Суд нажалост констатује да је вредније да два апликанта имају пасивно бирачко право у два случаја, него ризик да се држава доведе у питање.

Европски суд за људска права је примијенио чисто право /у предметима Сејдић-Финци, Зорнић, Пилав, Пударић…/ без сагледавања осталих чињеница које су релевантне за БиХ, те се и данас поставља питање да ли су оне примјењиве у оваквој БиХ, када се узме у обзир разлози и начин доношења Дејтонског мировног споразума, али свјестан ризика не само непроводивости одлука, већ стварања нестабилности крхког мира и стабилности. Доношење оваквих одлука може се тумачити искључиво као притисци којима се жељело преобликовати државно уређење на штету ентитета и најмање једног /српског/ народа, а под окриљем међународних стандарда.

Да ли би данас Суд донио исту такву одлуку свјестан да је непроводива и супротна бићу друштвених односа на којима је настала и данас битише БиХ, одлуку која је друштво учинила нестабилнијим и рањивијим него што би учинили њеним недоношењем и којом су себе ставили изнад Устава и изнад народа?

Још поодавно је и Уставни суд БиХ констатовао да конститутивност народа није апстрактан појам, већ да он обједињује кључне принципе без којих једно мултиетнички плурално друштво са уставно заштићеним разликама не би могло ефективно да функционише. Суд је у више својих одлука навео да је начело конститутивности народа у БиХ надкровљујуће начело БиХ.

Много је примјера из којих је видљиво да су елементи конститутивних народа уско повезани са уставноправним и међународноправним механизмима заштите групних права. И управо због тога, свако политичко представљање оних који доводе до повреде начела конститутивности, односно неравноправности било којег од конститутивних народа /примјер Комшић/, директно кршење Устава БиХ, (члана I/2, II/4/, али и све друге чланове у којима је конституционализован овај принцип.

И када Устав дефинише и витални интерес било ког од конститутивних народа, а имајући у виду наведене одредбе Устава /демократски принципи, слободни избори, одсуство дискриминације, састав институција државне власти, начин доношења одлука и заштита виталног интереса конститутивног народа и ентитета/, јасно је да по начелу конститутивности било који представник без легитимитета народа чије интересе заступа – крши Устав.

Једноставно речено /примјер Комшић/ је неуставан.

Конститутивност директно утиче на појам виталног интереса конститутивног народа и ентитета кроз ефективно учествовање у саставу државних органа.

У коначном, изјава о мултикултуралној грађанској БиХ има прикривене намјере, више пута до сада речено, а то су стварање централистичке и унитаристичке БиХ, мајоризација од већинског народа, одузимање права другим конситутитивним и државотворним народима.

У супротно грађанском принципу ‘један човјек један глас’, доношење одлука представљало би мајоризацију, етничку вољу и премоћ само једног народа коме би припадала апсолутна доминација, да у институцијама државне власти трајно намећу своју вољу другима који су заједно већина. Мањина би владала већином.

Ефективно учествовање конститутивних народа у процесу доношења политичких одлука, у смислу спречавања апсолутне доминације једне групе над другом, представља витални интерес сваког конститутивног народа, а услов таквог уставног дјеловања представља пуни легитимитет оних који заступају те интересе. Комшић и „комшићи“ су директна негација Устава БиХ, цјелине дејтонских /Женевских и Њујоршких принципа/, негација су равноправности народа, пут су према „немогућој држави“, опасни су за мир и стабилност.

У складу са наведеним, исправан закључак који треба да слиједи јесте да су уставом и цјелином Дејтонског оквирног споразума и свих његових принципа, етнички и ентитетски дефисане институционалне структуре државне власти у БиХ, уставни и једини одрживи начин за постизање компромиса, као базног принципа дјеловања и опстанка вишезначно сложене федералне структуре облика државног уређења у БиХ и консицијацијске демократије .

Конститутивност је унутрашњи садржај Устава БиХ, уставно разрађен као есенцијални принцип унутрашњих односа, састава институција, израза демократске воље, начина одлучивања, принцип настанка и опстанка.

Грађански елемент је само назнака, идеја у преамбули Устава, компромис општој универзалној прокламацији, која није сазрела да се ни дјелимично оствари, а посебно не да „парира“ и супротставља се уставној конститутивној конструкцији. У том смислу су неке од пресуда /већ поменутих/ правно насиље над реалном збиљом која је једини одлучујући фактор уставног, али и било ког другог нормирања које претендује остварењу.

Дејтонски мировни споразум који је имао за циљ да постигне мир и баланс између три зараћене стране, као и да се постигне формирање институција које би функционисале на систему контроле и балансирања три етничке групе, није оптимално рјешење, али тада и данас након двадесет седам година представља најбоље могуће рјешење у БиХ.

Сложене државне заједнице, чија се сложеност одликује мултиконфесионалношћу, мултикултуралношћу, мултиетничношћу, захтјевају сложен демократски идентитет и легитимитет који одговара таквој, сложеној вишезначној структури државне организације. Поред индивидуалног, грађанског, појединачног, личног: легитимитет етничко-конститутивног дијела сложене заједнице се појављује као самостални политички субјект, са самосталним политичким захтјевима.

Одузети то право колективитету, одузимање је стуба, основа државне структуре на којој почива и опасност за сам опстанак државе, те стварање „потребе“ изналаска других рјешења самопотврђивања, националног освјештења до државног уобличења.