Тог 15. јуна 1999. године, нешто прије 11 сати, отац Харитон је испред епископског двора у Призрену примио своје посљедње послушање. Требало је отићи у град, по храну. Рекавши „Нека је благословено“, кренуо је аутомобилом, без страха. У самом граду био је заустављен од тројице терориста и легитимисан.

Отац Харитон

Одмах по легитимисању, терористи црних униформи и још црњих душа одвели су га његовим аутом у непознатом правцу. Ово се дешавало наочиглед немачких војника у саставу НАТО „мировњака“. Цијели догађај видео је и један њемачки новинар, фотографисао и истог дана обавестио епископију. Почео је голготски пут новог Христовог мученика.

На његова плећа стављен је последњи и најтежи крст – мучеништво за Христа. Понио га је као кротко јагње, потпуно мирно, не марећи за разноврсност и величину мука, како је раније сâм говорио. Свезлобни непријатељ људскога рода, све време водивши невидљиви духовни рат против њега, сада је свом силом, у лицу својих слугу, напао на ово јагње Божије. Један од раније поменутих ножева заблистао је на јунском сунцу, негде у Призрену, и после много задатих рана одсекао мученику главу. Чиста и непорочна душа новог Христовог мученика истог тренутка одлетила је у небеске обитељи Господу своме, кога је толико волела и због кога је толико трпила. Рат је био добијен, трка завршена, вера одржана а победника је на небесима чекао вијенац правде (Уп. 2. Тим. 4. 7, и радосни глас подвигоположника Господа Христа: „Добро слуго добри и вијерни, у маломе си ми био вијеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара својега“ (Мт. 25, 21).

Тијело његово зликовци су тајно закопали у месту Тусус код Призрена. Заједно са тијелом закопане су, од стране КФОР-а, као и убица, све информације о њему. Једино што је у тим тренуцима остало живо биле су црне слутње да је убијен. Отац Илија, некадашњи његов духовник у свијету, примајући вијест о његовом нестанку, небески је мирно и убиједљиво рекао: „Отац Харитон је мученик за Христа“. Вријеме је пролазило а са њим и трачак наде да је монах Харитон још увек у животу.

У периоду неизвесности, мученик се некима од братије и у сну јављао, говорећи да је пострадао. Господ, који прославља оне који Њега прослављају, не желећи да његов подвиг и мученички вијенац велом тајне остану покривени, благоизволио је да људима открије његов удио указавши на место где је његово свето тело сахрањено и показавши каква је била његова кончина. Тијело је пронађено у августу 2000. године од стране Комисије за есхумацију тијела несталих и киднапованих Срба. Недалеко од оца Харитона пронађена су и тијела неколико Срба пострадалих у исто вријеме.

Мошти мученикове нађене су без главе. Утврђено је да је она одсјечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Подрасник и џемпер били су у пределу срца на неколико мјеста избодени ножем. Џемпер је са предње стране био распорен. Били су то најбољи докази неописивих мука које је овај преподобномученик поднео за Христа, попут првих хришћанских мученика из времена зверских римских царева.

Мучениково тијело убрзо је из Призрена као из корјена ишчупани црвени косовски Божур унијето у манастир Грачаницу, где је одслужен парастос (11. новембра, 2000. године). Ту су му се вијерни са љубављу поклонили. Сутрадан, је пренесено у његов први манастир – Црну Реку. Ишло се заобилазно, због демонстрација шиптара на путу. Сатворивши тако велики свети вход од Призрена, преко Грачанице до Црне Реке, мученик је својим светим тијелом предао свој последњи благослов намученој косовско – метохијској земљи, за коју ће пред престолом творца до скончанија вијека приносити молитве, заједно са свима светима Небеске Србије.

Св. новомучениче Харитоне, моли Бога за нас грешне Србе.

Извор: Јадовно 1941