Веома кратковидог сина Милоша, домаћини Московљевића из шабачког села Варна, због ове мане послали су на школовање, увјерени да неће моћи да се бави тежачким пословима. Међутим, он је током ферија радио раме уз раме с укућанима на пољу, а затим се враћао у Београд да буде гимназијалац, а затим студент филологије који је жуљевитим рукама вредно хватао биљешке. Већ тада је запажен Милошев несаломив карактер и интелигенција, која се показала и 1912. кад се пријавио у добровољце, иако су га због слабог вида љекарске комисије ослободиле војне обавезе.

Српски научник

Српски научник прошао је оба балканска рата, албанску голготу, Велики рат, а у Русији је 1918. спасао југословенске избјеглице из хаоса Руске револуције и грађанског рата. За ратне заслуге је добио Орден бијелог орла, а као послијератни лидер Савеза земљорадника и народни посланик постао је најжешћи критичар радикалског режима и Карађорђевића. Бескомпромисног борца за социјалну правду и просвјету, противници су оптуживали да је комуниста, а комунисти га нису подносили јер их је осуђивао због фанатизма и називао фантастима. Краљ Александар му се жестоко осветио, па послије изласка из Скупштине, врсни филолог дуже од децније нигдје није могао да добије стални посао.

Послије Другог свјетског рата нове власти су га позвале у Народни фронт, а он је на Славији држао ватрене говоре против монархије. Међутим, у Скупштини и Влади, он је поново био опозиционар, који је здраворазумски критиковао неразумне експерименте у пољопривреди. Кад су га ставили у дипломатију, сукобио се с незналицама и нерадницима, па је поново најурен из јавног живота и остављен без посла, страдајући у Титовој републици на исти начин као и у Александровој монархији.

– Московљевића су називали крутим и мушичавим човјеком, а то је, у ствари, значило да је принципијелан и непоткупљив. Био је љевичар борећи се за социјалну правду, а највећи конзервативац кад је критиковао трошење државног буџета. У Титовој Југославији он је био једини посланик који се усудио да у Скупштини износи критике, па су његове говоре преносиле најважније свјетске новине као чудо невиђено. Једноставно, Московљевић је био глас народа – каже др Момчило Исић из Института за новију историју Србије, писац Московљевићеве.

Ова изузетна књига попуњава бјелине на слици времена у коме је живио Московљевић, открива историјску личност научника који је прогнан из историје. Парадоксално је да су генерације упознавале богатство руске књижевности управо захваљујући њему. Ко претражи старе школске лектире, утврдиће да је Московљевић превео “Рат и мир”, “Тихи дон“, “Очеве и диецу“, да је био највећи и најплоднији српски преводилац с руског.

Ипак његово животно дјело нису биле хиљаде страница превода, већ Рјечник савременог српско-хрватског језика, први подухват ове врсте послије Вуковог Рјечника. Кад је 1966. књига изашла из штампе, прво је добила награде, а онда су партијски инквизитори проценили да је речник исувише српски, па према томе и неподобан, па су пресудили да цијели тираж буде спаљен.

Српски научник и борац за правду, није могао то да преболи и убрзо је тихо преминуо. Чак ни гробно мјесто није могао да добије, већ је сахрањен у тастовој гробници.

Приликом обиљежавања 200. годишњице објављивања Вуковог Рјечника, на пригодној изложби приказан је и један спасени примјерак Московљевићевог дјела, али није било ни ријечи о аутору.

Институт за новију историју Србије за овогодишњи Сајам књига припрема објављивање пет томова Московљевићевих дневника, које ће са биографијом чинити изузетну цјелину и конкурисати за издавачки подухват године.

– Московљевићеви дневници које је водио од 1916. до 1968. су изузетно свједочанство о једном времену кроз судбину једног човјека. То нису мемоари у којима аутори показују накнадну памет, већ прворазредно свједочанство – каже др Момчило Исић, који је уложио десетогодишњи рад у истраживање и приређивање дневника.

ВИЈЕСТИ ИЗ ИСТЕ КАТЕГОРИЈЕ