Филм “Дара из Јасеновца” премијерно је приказан 20. фебруара и изазвао је велику пажњу јавности. Филм је бацио свјетло на неке од најмрачнијих догађаја са простора Балкана током Другог свјетског рата подсјетивши на огромна страдања Срба, Рома и Јевреја у Јасеновцу под управом Независне државе Хрватске.

Дара из Јасеновца

Радња филма прати десетогодишњу девојчицу Дару која, након хрватско—њемачке офанзиве на Козари, са породицом завршава у концентрационом логору. Након што јој убију мајку и старијег брата смисао њеног живота постаје да у условима терора и апсолутног уништења свега људског, сачува живот млађем брату. Сви догађаји у филму писани су на основу аутентичних свједочанстава преживелих логораша.

Заснован на истинитим догађајима, у остварењу се, поред знаних и незнаних логораша, појављује и велики број историјских личности, а како то понекад бива – стварност често умје да буде шокантнија и страшнија од онога што је приказано.

Ово су стварне личности које се појављују и филму “Дара из Јасеновца” и њихове судбине након Другог свјетског рата:

Мирослав Филиповић

Мирослав Филиповић (у филму га игра Вук Костић) био је фрањевац, усташа и једно вријеме командант логора Јасеновац и логора Стара Градишка. Био је свештеник од 1939. Узео је религијско име фра Томислав, под којим је био познат све до 1942.

Након успоставе НДХ придружио се Усташкој војсци. Одговоран је за масовне злочине над српским становништвом, нарочито у селима око Бања Луке. Кажу да су га због тога прозвали “фра Сотона”. Службено је искључен из фрањевачког реда и након тога се потпуно посветио усташком покрету.

Неки извори наводе да је за вријеме његовог командовања од само четири мјесеца у Јасеновцу побијено 20.000 до 30.000 заточеника мада ове бројке варирају. Био је познат по невиђеним звествима и томе што је комбиновао религију са екстремном политичком идеологијом. Преживјели логораши свједочили су касније да је небројано пута својеручно убијао затворенике и то из чисте забаве.

Почетком маја 1945. побјегао је у Аустрију, и предао се Британцима, који су га изручили југословенским властима. Изведен је пред војни суд гдје је осуђен на смрт вјешањем.

Вјекослав “Макс” Лубурић

Вјекослав “Макс” Лубурић (у филму га игра Марко Јанкетић) био је један од најбруталнијих усташких заповедника, официр и готово цијели рат заповједник система концентрационих логора међу којима је највећи био Јасеновац.

О његовој младости нема много података. Према српским изворима, прије рата је био познат као обични криминалац и био је кажњаван због разних кривичних дјела. Према хрватским изорима, радио је као перач судова у једном ресторану и касније као писар у једној штедионици за здравствено осигурање.

Када је Анте Павелић побјегао у емиграцију, пошао је за њим и прошао обуку у разним усташким логорима у Мађарској. У једном од њих добио је и надимак “Макс”.

Лубурић је био оснивач, а послије погибије Мије Бабића, и командант концентрационих логора у НДХ, а од краја 1941. је заповједао Усташком одбраном, који је био трећи одсјек Усташке надзорне службе,

Усташка одбрана, касније преименована у Усташки обрамбени струг. Учествовао је у операцијама против четника и партизана, и такође је управљао концентрационим логорима и спроводио масован терор.

Сопственом иницијативом, док је био у егзилу, пројектовао је систем концентрационих логора Јасеновац и тај план објавио у септембру 1941. Био је први командант Јасеновца и за рад је одговарао једино Анте Павелићу који је изузетно цијенио његове “способности”. Са друге стране, чак и нацистички посматрачи су га окарактерисали као “великог садисту” и “живчаног болесника”.

Послије рата командовао је “крижарима” – проусташким јединицама које су водиле герилски рат против нове југословенске државе, али је на крају био приморан да побјегне у Шпанију. Оданде је годинама руководио терористичком организацијом усташа –  Хрватски народни одпор.

Његова дјелатност вејроватно је привукла пажњу југословенских тајних служби. Убијен је у својој вили у Шпанији 20. априла 1969, тако што му је чекићем разбијена глава.

Динко Шакић

Динко Шакић (у филму га игра Петар Ђурђевић) био је командант концентрационог логора Јасеновац.

Захваљујући родбинским везама с Лубурићем (био је ожењен његовом полусестром Надом) након 1941. брзо се пењао у усташкој хијерархији. Од фебруара 1942. био је у Јасеновцу на разним дужностима да би од априла 1944. постао и његов заповједник.

Након рата, успио је да са супругом побјегне у Аргентину гдје је отворио малу фабрику текстила и мирно живио. У каснијим деценијама за медије је изјављивао да се ни због чега не каје и да би “опет све учинио исто”. Године 1998. захваљујући напорима центра Симон Визентал, ухапшен је и изручен Хрватској.

Шакић је осуђен на затворску казну од 20 година због ратног злочина против цивилног становништва.

Умро је у затворској болници Реметинец у Загребу у 86. години 21. јула 2008. Његовој сахрани су присуствовали бројни хрватски десничари, а сахрањен је у пуној усташкој униформи из Другог свјетског рата.

Нада Шакић

Нада Шакић рођена Тамбић (у филму је игра Алиса Радаковић) била је чуварка женског логора Стара Градишка, жена Динка Шакића и полусестра Вјекослава Лубурића. Током боравка у логору, иако јако млада, остала је упамћена по невиђеним звјерствима  Кажу да је уживала у мучењу и често убијала без икаквог повода.

Заједно са управницом логора Маријом Мајом Буждон и чуварком Божицом Обрадовић (у филму је игра Ана Лечић) чинила је “црну тројку” младих жена које су се хвалиле почињеним злочинима и звјерствима.

Никада јој није суђено за злочине које је починила. Успјела је да побјегне из земље и емигрира у Аргентину. Средином 1998. Југославија је тражила њено изручење, али је исто учинила и Хрватска. Нада је испоручена Загребу само да би тамо било утврђено да нема доказа против ње. Након тога живјела је у дому за старе и умрла је 2011. у 84 години живота.

Анте Врбан

Анте Врбан (у филму га игра Игор Ђорђевић) био је бојник (мајор) Усташке војнице и замјеник заповједника логора Стара Градишка.

Прије рата је радио као трговачки помоћник. Већ од 1941. приступио је усташама, а његово име повезује се са масовним убиствима прије свега Срба и Јевреја. У логору Стара Градишка био је од новембра 1941.

Послије слома НДХ повукао се у Аустрију, али се 1946. вратио на кратко у Хрватску да успостави везу са “крижарима”. Те 1947. ухватила га је УДБА и суђено му је пред хрватским Врховним судом. Према доступним изворима, на суђењу је признао да је током боравка у логору Стара Градишка отровао 63 болесне дјеце. Осуђен је на смрт вјешањем. Као датум

Филм “Дара из Јасеновца” премијерно је приказан 20. фебруара и изазвао је велику пажњу јавности. Филм је бацио свјетло на неке од најмрачнијих догађаја са простора Балкана током Другог свјетског рата подсјетивши на огромна страдања Срба, Рома и Јевреја у Јасеновцу под управом Независне државе Хрватске.

Радња филма прати десетогодишњу девојчицу Дару која, након хрватско—њемачке офанзиве на Козари, са породицом завршава у концентрационом логору. Након што јој убију мајку и старијег брата смисао њеног живота постаје да у условима терора и апсолутног уништења свега људског, сачува живот млађем брату. Сви догађаји у филму писани су на основу аутентичних свједочанстава преживелих логораша.
Заснован на истинитим догађајима, у остварењу се, поред знаних и незнаних логораша, појављује и велики број историјских личности, а како то понекад бива – стварност често умје да буде шокантнија и страшнија од онога што је приказано.
Ово су стварне личности које се појављују и филму “Дара из Јасеновца” и њихове судбине након Другог свјетског рата:

Мирослав Филиповић
Мирослав Филиповић (у филму га игра Вук Костић) био је фрањевац, усташа и једно вријеме командант логора Јасеновац и логора Стара Градишка. Био је свештеник од 1939. Узео је религијско име фра Томислав, под којим је био познат све до 1942.
Након успоставе НДХ придружио се Усташкој војсци. Одговоран је за масовне злочине над српским становништвом, нарочито у селима око Бања Луке. Кажу да су га због тога прозвали “фра Сотона”. Службено је искључен из фрањевачког реда и након тога се потпуно посветио усташком покрету.
Неки извори наводе да је за вријеме његовог командовања од само четири мјесеца у Јасеновцу побијено 20.000 до 30.000 заточеника мада ове бројке варирају. Био је познат по невиђеним звествима и томе што је комбиновао религију са екстремном политичком идеологијом. Преживјели логораши свједочили су касније да је небројано пута својеручно убијао затворенике и то из чисте забаве.
Почетком маја 1945. побјегао је у Аустрију, и предао се Британцима, који су га изручили југословенским властима. Изведен је пред војни суд гдје је осуђен на смрт вјешањем.

Вјекослав “Макс” Лубурић
Вјекослав “Макс” Лубурић (у филму га игра Марко Јанкетић) био је један од најбруталнијих усташких заповедника, официр и готово цијели рат заповједник система концентрационих логора међу којима је највећи био Јасеновац.
О његовој младости нема много података. Према српским изворима, прије рата је био познат као обични криминалац и био је кажњаван због разних кривичних дјела. Према хрватским изорима, радио је као перач судова у једном ресторану и касније као писар у једној штедионици за здравствено осигурање.
Када је Анте Павелић побјегао у емиграцију, пошао је за њим и прошао обуку у разним усташким логорима у Мађарској. У једном од њих добио је и надимак “Макс”.
Лубурић је био оснивач, а послије погибије Мије Бабића, и командант концентрационих логора у НДХ, а од краја 1941. је заповједао Усташком одбраном, који је био трећи одсјек Усташке надзорне службе,
Усташка одбрана, касније преименована у Усташки обрамбени струг. Учествовао је у операцијама против четника и партизана, и такође је управљао концентрационим логорима и спроводио масован терор.
Сопственом иницијативом, док је био у егзилу, пројектовао је систем концентрационих логора Јасеновац и тај план објавио у септембру 1941. Био је први командант Јасеновца и за рад је одговарао једино Анте Павелићу који је изузетно цијенио његове “способности”. Са друге стране, чак и нацистички посматрачи су га окарактерисали као “великог садисту” и “живчаног болесника”.
Послије рата командовао је “крижарима” – проусташким јединицама које су водиле герилски рат против нове југословенске државе, али је на крају био приморан да побјегне у Шпанију. Оданде је годинама руководио терористичком организацијом усташа – Хрватски народни одпор.
Његова дјелатност вејроватно је привукла пажњу југословенских тајних служби. Убијен је у својој вили у Шпанији 20. априла 1969, тако што му је чекићем разбијена глава.

Динко Шакић
Динко Шакић (у филму га игра Петар Ђурђевић) био је командант концентрационог логора Јасеновац.
Захваљујући родбинским везама с Лубурићем (био је ожењен његовом полусестром Надом) након 1941. брзо се пењао у усташкој хијерархији. Од фебруара 1942. био је у Јасеновцу на разним дужностима да би од априла 1944. постао и његов заповједник.
Након рата, успио је да са супругом побјегне у Аргентину гдје је отворио малу фабрику текстила и мирно живио. У каснијим деценијама за медије је изјављивао да се ни због чега не каје и да би “опет све учинио исто”. Године 1998. захваљујући напорима центра Симон Визентал, ухапшен је и изручен Хрватској.
Шакић је осуђен на затворску казну од 20 година због ратног злочина против цивилног становништва.
Умро је у затворској болници Реметинец у Загребу у 86. години 21. јула 2008. Његовој сахрани су присуствовали бројни хрватски десничари, а сахрањен је у пуној усташкој униформи из Другог свјетског рата.

Нада Шакић
Нада Шакић рођена Тамбић (у филму је игра Алиса Радаковић) била је чуварка женског логора Стара Градишка, жена Динка Шакића и полусестра Вјекослава Лубурића. Током боравка у логору, иако јако млада, остала је упамћена по невиђеним звјерствима Кажу да је уживала у мучењу и често убијала без икаквог повода.
Заједно са управницом логора Маријом Мајом Буждон и чуварком Божицом Обрадовић (у филму је игра Ана Лечић) чинила је “црну тројку” младих жена које су се хвалиле почињеним злочинима и звјерствима.
Никада јој није суђено за злочине које је починила. Успјела је да побјегне из земље и емигрира у Аргентину. Средином 1998. Југославија је тражила њено изручење, али је исто учинила и Хрватска. Нада је испоручена Загребу само да би тамо било утврђено да нема доказа против ње. Након тога живјела је у дому за старе и умрла је 2011. у 84 години живота.

Анте Врбан
Анте Врбан (у филму га игра Игор Ђорђевић) био је бојник (мајор) Усташке војнице и замјеник заповједника логора Стара Градишка.
Прије рата је радио као трговачки помоћник. Већ од 1941. приступио је усташама, а његово име повезује се са масовним убиствима прије свега Срба и Јевреја. У логору Стара Градишка био је од новембра 1941.
Послије слома НДХ повукао се у Аустрију, али се 1946. вратио на кратко у Хрватску да успостави везу са “крижарима”. Те 1947. ухватила га је УДБА и суђено му је пред хрватским Врховним судом. Према доступним изворима, на суђењу је признао да је током боравка у логору Стара Градишка отровао 63 болесне дјеце. Осуђен је на смрт вјешањем. Као датум његове смрти наводи се 31. август 1948.

Диана Будисављевић
Диана Будисављевић (у филму је игра Сања Моравчић) била је једина свјетла тачка у хорору званом Јасеновац. Хуманитарка аустријског поријекла, била је удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу.
Процјењује се да је током Другог свјетског рата спасила преко 15.000 дјеце из усташких логора смрти што њену акцију по броју спасених живота сврстава у ред највећих подухвата везаних за логоре током Другог свјетског рата, подсјећа Историјски забавник.
Спасена дјеца углавном су била смјештена у хрватске породице, али и цркве, манастире… Да би сачувала податке о дјеци коју је збрињавала, водила је картотеку о њима, с надом да би једнога дана могла бити враћена својим биолошким породицама. Нажалост, те датотеке одузеле су јој нове југословенске власти након рата, а њена понуда да помогне приликом идентификације дјеце није прихваћена.
Послије Другог свјетског рата отишла је у Инзбрук гдје је живјела тихо и повучено. Кажу да се до смрти није опоравила од посљедица обиласка логора. Ријетко је говорила о ономе што је радила током рата и деценијама је била заборављена. Умрла је 20. август 1978. у 87. години.
Тек почетком 21. вијека почело је да се говори о њеном великом подухвату након чега је и постхумно награђена са неколико одликовања. Током 2019. снимљен је филм “Дневник Диане Будисављевић”, а нешто прије тога и документарац “Дианина дјеца”.

његове смрти наводи се 31. август 1948.

Диана Будисављевић

Диана Будисављевић (у филму је игра Сања Моравчић) била је једина свјетла тачка у хорору званом Јасеновац. Хуманитарка аустријског поријекла, била је удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу.

Процјењује се да је током Другог свјетског рата спасила преко 15.000 дјеце из усташких логора смрти што њену акцију по броју спасених живота сврстава у ред највећих подухвата везаних за логоре током Другог свјетског рата, подсјећа Историјски забавник.

Спасена дјеца углавном су била смјештена у хрватске породице, али и цркве, манастире… Да би сачувала податке о дјеци коју је збрињавала, водила је картотеку о њима, с надом да би једнога дана могла бити враћена својим биолошким породицама. Нажалост, те датотеке одузеле су јој нове југословенске власти након рата, а њена понуда да помогне приликом идентификације дјеце није прихваћена.

Послије Другог свјетског рата отишла је у Инзбрук гдје је живјела тихо и повучено. Кажу да се до смрти није опоравила од посљедица обиласка логора. Ријетко је говорила о ономе што је радила током рата и деценијама је била заборављена. Умрла је 20. август 1978. у 87. години.

Тек почетком 21. вијека почело је да се говори о њеном великом подухвату након чега је и постхумно награђена са неколико одликовања. Током 2019. снимљен је филм “Дневник Диане Будисављевић”, а нешто прије тога и документарац “Дианина дјеца”.