Шведски посланик демохришћана Магнус Јакобсон поднио је иницијативу за номиновање влада Сједињених Држава, Београда и Приштине за Нобелову награду за мир, а многи су се управо сада присјетили првог Србина који је био номинаван за Нобелову награду за мир.

Светомир Николајевић

Светомир Николајевић рођен је 27. септембра 1844. године у Радуши крај Уба. Био је члан Српске краљевске академије, а у периоду од 3. априла 1894. године до 27. октобра исте године премијер Србије.

Такође, био је градоначелник Београда и министар унутрашњих послова, један од оснивача Радикалне странке, Друштва Светог Саве, али и београдске масонске ложе „Побратим“.

Студије на филозофском факултету започео је Београду, али школовање је наставио као државни питомац за историју и свјетску књижевност у Цириху, Берну, Паризу и Лондону.

Послије тога постао је први професор који је студентима квалификовано тумачио западноевропску књижевност.

Одувјек је био активан у политици, најприје као један од оснивача Радикалне странке, а затим и као народни посланик у скупштини.

У истој години био је министар унутрашњих послова и предсједник владе. Kао предсједник владе укинуо је Устав из 1888. године, у чијем је писању учествовао.

Редовни члан Српске краљевске академије постао је 1887. године, док је 1915. године европски ауторитети предложили су га за Нобелову награду за мир. Разлог је био што је Николајевић био велики поборник међународног мировног покрета и залагао се за унапријеђење свјетског мира. Нажалост, Србија је тај приједлог није подржала и практично га је одбацила. Те године Нобелов комитет није ни додијелио награду за мир.

За вријеме Првог свјетског рата остао је у Србији, живио је у једном селу код Пожаревца. Добио је понуду окупатора да буде цивилни гувернер окупиране Србије, али понуду је одбио.

Од заборава га чува улица у Београд, на Звездари, која је названа по њему, као и Основна школа у родном селу Радуше.

Умро је 1922. године у Београду, сахрањен је на Новом гробљу у Београду.