Иво Лола Рибар се током ратних збивања у Београду, истакао као организатор многобројних акција СКОЈ-еваца, да би се већ крајем 1941. године пребацио на ослобођену територију западне Србије.

Иво Лола Рибар

Врло брзо послије смрти ушао је у животе послијератних Југословена. По њему су називане школе, фабрике, спортска друштва, културне установе и улице у свим градовима бивше земље. Много је познато о његовом ванредном образовању, великим дјелима и херојској борби, али мало шта је у НОБ-у интригантно као смрт Иве Лоле Рибара.

Успјеси народноослободилачке борбе у офанзивама на Неретви, а потом и на Сутјесци, донијели су и дефинитивно прекомпоновање политичких снага у ратом захваћеној Југославији. До тада стабилну позицију четничког генерала Михаиловића и формација оданих краљу, заузеле су партизанске снаге на челу са Јосипом Брозом.

Током друге половине 1943. увелико се припремало Друго засједање АВНОЈ-а, којим би антифашистички покрет и формално прогласио ново државно уређење. Права потврда међународног легитимитета нове власти, дошло би са првом војном мисијом Народноослободилачког покрета. Планирана је само 48 сати прије проглашења касније добро познатог Дана Републике.

Ерудита у редовима партизана

Иво Лола Рибар се током ратних збивања у Београду, истакао као организатор многобројних акција СКОЈ-еваца, да би се већ крајем 1941. године пребацио на ослобођену територију западне Србије.

Од осталих се издвајао својим ерудитским образовањем, великом харизмом и невјероватном одлучношћу. Она му је помогла да до средине 1943. године створи изразито јаку мрежу антифашистички расположене омладине. Поред свега, Иво Лола Рибар је био и главни уредник и покретач листова „Народноослободилачка борба“ и „Борба“.

У одсудним моментима који су одређивали даљи исход највећег планетарног сукоба, партизанске снаге су мудро закључиле да морају имати своје људе тамо гдје се одлучује о судбини свијета. Све је било спремно за путовање у Каиро и Александрију, гдје су биле смјештене команде и претходнице обавјештајних служби највећих савезничких сила.

Крајем октобра 1943. године, Иво Лола Рибар је изабран за шефа прве војне мисије Народноослободилачког покрета.

У првој војној мисији Друге Југославије, поред Иве су се налазили  и члан врховног штаба НОВЈ Владимир Велебит и потпуковник Милоје Милојевић. Дана 27. новембра 1943. године, авион у коме је већ био Иво лола Рибар спремао се да узлети са Гламочког поља.

Смрт и контроверзе

Званична верзија догађаја каже да је у тим тренуцима почело бомбардовање аеродрома. Граната непријатељског авиона погодила је летјелицу у којој се налази Иво Лола Рибар, а од посљедица експлозије страдао је један од највећих хероја партизанске борбе. Било му је само 27 година.

Лолина сахрана одржана је Јајцу, одмах послије Другог засједања АВНОЈ-а. Послије одавања почасти тијело је сахрањено на тајном мјесту у околини Гламочког поља, како не би пало у руке непријатеља. На седмогодишњицу од великих мартовских демонстрација, 27. марта 1948. године Лолини посмртни остаци су, заједно са посмртним остацима Ивана Милутиновића свечано пренијети у новоизграђену Гробницу народних хероја на Калемегдану.

Указом Предсједништва Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), 18. новембра 1944. на годишњицу погибије, међу првим борцима Народноослободилачке војске, Иво Лола Рибар проглашен је за народног хероја.

Смрти великих људи готово по правилу су праћене бројним контроверзама, па је тако и у случају Лоле Рибара.

Годинама по окончању Другог свјетског рата, у Југославији се у пола гласа причало да Иво Лола Рибар није страдао у непријатељском нападу, већ да је био жртва унутрашње борбе у руководству Комунистичке партије. Поједини извори тврде да је Иво смакнут јер је претендовао на позицију коју је до тада заузимао Јосип Броз Тито.

Новинар и дисидент Момчило Јокић, детаљно је у свом бестселеру „Тајни досије Јосип Броз“ говорио о смрти Иве Лоле Рибара.

Лола је у Каиро требало да лети са пилотом, који је током турбулентне 1943. године, напустио „Хрватско зрачно ваздухопловство“ и преб,егао на страну Савезника. Гламочко поље тог 27. новембра није бомбардовано, већ је једна њемачка „Штука“ сасула рафалну паљбу ка авиону у коме је био Иво Лола Рибар.

Јокић затим тврди да је Лола у завјереничкој акцији рањен, али је имао снаге да напусти авион. Његов живот је окончан у добро осмишљеној завјери, којом је руководио шеф Лолиног обезбеђења Владимир Велебит, тврди овај аутор.

Остала двојица чланова мисије су преживјела. Лолина смрт није прекинула планове југословенског руководства па је у Каиро отпутовао остатак делегације на челу са Владимиром Велебитом. Велебит је још од тридесетих година 20. вијека дубоко био у обавјештајном раду Велике Британије.

Само неколико мјесеци касније нашао се у преговорима са британским званичницима, да би све кулминирало сусретом са Черчилом у августу 1944. Тиме је партизански покрет у Југославији добио пуни легитимитет у очима Савезника, а Јосип Броз остао без иједног конкурента који претендује на његово мјесто, наводи Историјски забавник.

Двадесет година послије смрти Јосипа Броза Тита, историчар Вјенцеслав Ценчић објавио је шокантну књигу „Титова посљедња исповјест“ . Књига је нека врста Титовог политичког тестамента који баца сасвим нову слику на лик и дјело политичара који је оставио неизбрисив траг на политичкој сцени друге Југославије.

Дјело је заправо састављено од стенограмских биљежака чувеног Брозовог говора у Карађорђеву у децембру 1979. године и разговора које је водио са Јосипом Копиничем, по многима најзначајнијим југословенским обавјештајцем свих времена.

– Знамо да је Лола погинуо издајом, али ми до данас нисмо за историју рекли ко је био организатор те издаје и који јој је био циљ – рекао је Маршал само неколико мјесеци пред своју смрт.