Избори у Србији имају дугу традицију иако је првих деценија од њиховог увођења заправо била ријеч само о замецима демократије и изборног права.

Избори

Гласање под ведрим небом

Скупштине се у Србији одржавају од почетка 19. вијека, али посланици нису бирани на изборима већ су позивани од владара. Ове скупштине готово увијек су одржаване под ведрим небом у присуству неколико хиљада људи. На једној од њих, одржаној 2. фебруара 1835. године донијет је и први српски устав – Сретењски.

Ипак, ситуација се временом полако мијењала, посланици су ушли у зграде, а политика је постала саставни дио живота грађана Србије.

Приликом проглашења независности Србије, 1878. године, у земљи су већ дјеловале три јаке политичке партије – либерална, народњачка и радикална. Историјски, највише успјеха су имали радикали.

Тако су и избори у данашњем смислу те ријечи полако постали пракса. У прво вријеме, гласало се јавно – бирач би дошао на изборно мјесто и ту се изјашњавао по принципу “кога хоће за посланика”, а гласови су се биљежили и послије сабирали. Није био риједак случај да један бирач гласа за све чланове свог домаћинства. Тек је уставом из 1888. године уведено тајно гласање куглицама.

Изборне крађе старе колико и избори

Приче о крађама на изборима у Србији старе су колико и избори, а низ нерегуларности примјећен је још на првом гласању. Различите политичке странке су присиљавале људе да гласају за њихову изборну листу, а на списку су се налазили и кандидати који нису имали законско право да учествују у раду Скупштине.

Једном када је уведено “гласање са куглицама” чувари изборних кутија су знали и да слажу за коју странку чувају кутије, како би добили већи број гласова, а било је и скоро комичних сцена са рупама у кутијама како би куглице из њих испадале и онда се могле искористити за неког другог кандидата.

Право гласа имало једва 25 одсто становништва

Ипак, дуги низ година крађе на изборима заправо нису биле највећи проблем! Много већи недостатак била је чињеница да је право гласа нису имали сви грађани Србије!

Бирачко право било је ограничено на мушкарце, Србе који су навршили 21 годину живота и који су плаћали порез на имање, рад или приход.

У овако сложеној дефиницији, могућност избора је у пракси заправо била одузета – женама, припадницима националних мањина, официрима, подофицирима, војницима, лицама на робији, особама под старатељством и онима осуђеним на губитак части… тј. огромном проценту становништва!

У бројкама и процентима, овај податак изгледа овако – према попису из 1884. године, у Србији је живјело око 1.900.000 становника, а право гласа је имало свега око 500.000. Што ће рећи да је, прије нешто више од сто година, у Србији гласала тек четвртина од укупног броја становништва!

Поред представника које је бирао овај, ма колико мали, дио народа, у скупштину су могли ући и посланици које је постављао владар. На свака три бирана долазио је један “постављен” посланик. Тако се дешавало да у скупштини сједе митрополити и владике, окружни и средски начелници, као и друга лица на положајима у државној управи.

Уставима из 1888. и 1903. године ријешено је да се народна скупштина састоји само од бираних посланика. Ипак, чак ни тада, краљ није био у обавези да именује министре из састава Народне скупштине, тако да су се владе у стварности углавном састављале на двору. Такође, владар је имао могућност да сазива, распушта скупштину и организује изборе.

Тек послије Другог свјетског рата изборно право је постало опште за све пунољетне грађане Србије, укључујући и жене. Избори за предсједника Србије, по Уставу, одржавају се сваке пете године. Први пут су одржани 1990. године, када је та функција уведена.