Судбина Ленке Дунђерски заувијек је овјековјечена у стиховима Лазе Костића, у његовој оди љубави, пјесми “Santa Maria della Salute „. Судбина једног од њене браће много је мање позната.

Ленка Дунђерски имала је двојицу браће – Гедеона и Ђорђа. Геда је преминуо у сам освит Другог свјетског рата 1939. године. Старији Ђорђе поживио је дуже, а пред сам крај живота прошао је праву голготу.

Један од најбогатијих Срба свог доба

Ђорђе Дунђерски рођен је 1873. године. Студирао је агрономију у Њемачкој. Живио је на дворцу у Кулпину, на некадашњем спахилуку породице Стратимировић, а своје активности је усмјерио на многобројна индустријска предузећа које је посједовао од којих су најзначајнија: Камендин у Новом Саду, (фабрика серума), Кулпин у Новом Саду (фабрика мјесних прерађевина која је добила име по добру у Кулпину), Графика (умјетнички штампарски завод)…

На свом добру у Камендину је имао велику ергелу коња. Био је саоснивач хиподрома у Београду и Сајма у Новом Саду. Био је ожењен Олгом, кћерком генерала Митра Мартиновића. Имали су сина Гедеона и кћерку Надежду.

Осуда без свједока и одбране

Тешка времена за породицу Дунђерски су наступила након 1945. године. Ђорђе, иако већ у озбиљним животним годинама, оптужен је да је своје фабрике ставио у службу нацистичке машинерије, да је мађарску и њемачку војску снабдијевао храном, да је сарађивао са окупатором… једном речју да је издајник.

Узалуд се Дунђерски бранио да није крив, да су му Њемци без икаквог питања одузели имовину и располагали њом и да је у великој мјери током рата помагао рад Матице српске и Српске православне цркве, па чак и народноослободилачког покрета.

Све је било узалуд… Нове власти су биле глуве на ове доказе, а у току поступка није саслушан ниједан свједок одбране. Суд је као “олакшавајућу околност” узео једино чињеницу да је Ђорђе током окупације помагао незапослене Србе преко Црквене општине у Новом Саду јер је то била чињеница која се није могла сакрити.

Ђорђе Дунђерски осуђен је на седам мјесеци принудног рада, условно на годину, као и на казну конфискације цјелокупне имовине.

Неки од оних које је овај велики Србин задужио ипак су нашли начина да му се макар мало одуже. Прича каже да је Ђорђе био толико поштован у народу да су му, након што је осуђен, људи којима је помагао током рата, доносили своја сљедовања у храни јер он, као осуђеник, на њих није имао право.

Разочаран и дубоко повређен неправдом која га је задесила, Ђорђе Дунђерски је умро у Новом Саду у јесен 1950. у 84. години живота.

А послије…

Године 2008. суд у Новом Саду је констатовао да Ђорђе Дунђерски није имао “поштено суђење” и да је читав поступак имао за циљ конфискацију његове огромне имовине и рехабилитовао га.

Његови потомци и даље живе у Новом Саду и бију битку за повраћај велике породичне имовине.