У ФАНТАЗМАГОРИЧНОЈ кристалној кугли свеколиког свијета, нема границе између прошлости, садашњости и будућности, између смрти и живота. У тамним просторима галаксија, искрсавају повремено покојници као живи и стварни, као и људи који се крећу око нас.

Нисмо ли свједоци, баш ових дана, колико су ове ријечи великог српског редитеља Саше Петровића, заправо, историјски рефрен, често потиснут, позив да не заборавимо на велика дјела и велике жртве предака. Није ли садржај писма француског предсједника Емануела Макрона, упућеног у Београд колеги по функцији, управо њихова потврда:

„Знам колико је српски народ пропатио током Првог свјетског рата, поднијевши страшне жртве од преко 1.200.000 људи, што је чинило готово трећину становништва. Желим да одам признање њиховој борби на страни савезница, а посебно Француске на Солунском фронту, о којем се не говори тако често, иако је био одлучујући за окончање разарајућег сукоба.“

Наши историографи већ цијели један вијек покушавају да проникну у ратну 1915. и 1916. годину, у сторију о голготи и васкрсу Србије, у нешто што се није догодило у историји Европе и свијета. Једна држава напустила је своју територију, да би се, преко двије суседне државе, Албаније и Црне Горе, склонила на територију треће, у Грчку.

Са војском, повлачио се и народ – старци, жене, дјеца. Са очевима – војницима, пошли су и многи дјечаци, који ће тек у избјеглиштву стасати за пушку…

У ТОКУ два мјесеца пробијања преко албанских и црногорских врлети, живот је изгубило 77.455 српских војника и више од 140.000 цивила. Они који су се пробили до Јадранског мора, у десетине хиљада случајева били су још само живи лешеви. Укупно у Скадар и Драч се повукло 145.000 српских војника и око пет хиљада избјеглица.

Српски војници у албанским врлетима

И војска и народ, повлачећи се, претрпели су стотине мука. Без довољно обуће и одјеће, тучени страховитим невременом и трпећи глад, изложени сталним нападима непријатељски расположеног албанског становништва, подстицаног од Аустријанаца и католичких свештеника… Многи су погинули у гудурама Албаније.

Када је аустријска војска ушла у Албанију, налазила је на на хиљаде незакопаних, људских лешева.

– Зато се српски историчари узалуд труде да о голготи и васкрсу Србије 1915-1916. пишу хладно и објективно – признаје професор др Милош Ковић.

Чим су војска, двор и Влада пристигли у Скадар, почела су међусобна оптуживања и трагања за кривцима што је земља напуштена и што је, током повлачења, страдало толико војника и народа. У овим расправама учествовали су сви – представници политичких партија, војне старјешине, власт. За Аписа и „Црну руку“ главни кривци за егзодус били су регент Александар и Никола Пашић. За регента и Пашића – Врховна команда. А за будућег краља Југославије, Врховна команда, односно војвода Путник и Никола Пашић.

ЗА ВРХОВНУ команду кривци су били команданти Прве, Друге и Треће армије – војвода Живојин Мишић, Степа Степановић и Павле Јуришић Штурм, и генерал Михаило Живковић, командант одбране Београда.

Гладни српски војници у Скадру

Наиме, одлуку о повлачењу са Косова, Врховна команда је донијела 24. новембра 1915. године. У наредби командантима оперативних јединица је саопштено да би капитулација била најгоре рјешење и да, докле год постоје владалац, влада и војска, ма колика њена јачина била, држава није изгубила своје биће и с њом ће савезници морати да рачунају као са реалном чињеницом.

Команданти армија нису одмах извршили ову наредбу. То њихово оклијевање довело је до „опште пометње, масовног дезертирања, дезорганизације и деморализације највишег степена“. Тек 2. децембра 1915. године команданти оперативне војске су се сложили да треба поступити по наредби Врховне команде. Овој одлуци претходило је бурно савјетовање у Пећи. Мишић је рекао да војска већ десет дана не зна ни гдје су влада и Врховна команда, и да се више не може „остати у стању у коме ће сваки од нас радити на своју руку“. Тражио је да се са Косова крене у контраофанзиву умјесто у повлачење према Скадру. Ово је прихваћено од свих команданата армија и команде одбране Београда и Мишић је одмах израдио план контраофанзиве и издао у вези са њом потребна наређења, подсјећају Новости.

ГНУСАН ЗЛОЧИН КОД ПРИЗРЕНА

МАЛО се зна за страдања војске и цивила на Косову и Метохији од руке Албанаца, тада држављана Краљевине Србије. „Један од најгнуснијих злочина над српским војницима и избјеглицама извршен је у околини Призрена, у манастиру Светог Марка код села Корише. Ту је, на спавању, масакрирано око 200 војника, припадника Трећег пука. Да не би било свједока, починиоци овог злочина, становници села Кобаша, побили су и све житеље манастира као и у њему затечене избјеглице – цивиле. Поклан је и један број Срба, сељака из околине. Убице из Кобаша предводили су емигранти управо стигли из Албаније, а главни подстрекачи злочина били су призренски хоџа Ибрахим – ефендија и неки Шани Лауша“ – писала је „Политика“ послије Првог свјетског рата.

МЕЂУТИМ, у међувремену дошло је до промјене расположења појединих команданата и до веома жестоке дискусије – за и против контраофанзиве. „Крупне су ријечи почеле да падају и дошло је до потезања револвера … На крају, војвода Мишић је остао усамљен. Ипак, договорено је да се са повлачењем причека и оно је почело тек 15. децембра 1915. по новом календару.

Помоћник начелника штаба Врховне команде, генерал и војни историчар, академик Живко Павловић, забиљежиће у књизи „Рат Србије“: „Да се није залудничило у Пећи, хране би било и до Скадра и не би наступила формална глад, те ни одступање не би било у оној мери трагично.“

Црнорукци су настојали да докажу да до повлачења није требало ни доћи, само да је Пашић допустио да се Бугарска нападне у октобру 1915. године, прије него што је извршила мобилизацију.

„Потпуно неразумјевање владало је, међутим, и између Срба и њихових савезника. Русија, Британија и Француска, у септембру 1915, спријечиле су Србију да нападне Бугарску и да тако на вријеме анулира њен ударац у леђа српске војске. Заузврат су Србима обећавали да ће им из Солуна притећи у помоћ. На томе се заснивао српски ратни план када је почео напад непријатеља. Српска војска, међутим, није успјела да се споји са савезницима, који су 5. октобра почели да се искрцавају у Солуну. Те француске и британске трупе биле су преслабе да би одбраниле долину Вардара од Бугара, и да би се пробиле кроз њихове редове. За епску причу потребан је и мотив издаје“, сматра др Милош Ковић.

ГРЕШКЕ Врховне команде, нажалост, историографи нису детаљно истраживали. У сваком случају, она је била обиљежена као главни кривац – самим тим што је у Скадру, формално на препад, била растурена. А војвода Путник је испао „жртвено јагње“ регента Александра. И њему и Пашићу је одговарало да се кривица за војни пораз и жртве у повлачењу свали на старог војводу и његову команду.

Живојин Мишић

За начелника Врховне команде постављен је Петар Бојовић, генерал коме је управо регент Александар пред Колубарску битку одузео команду над Првом армијом. Смјењен је и министар војни, Раде Бојовић, а на његово мјесто постављен генерал Божидар Терзић. Смјене у Врховној команди, и у Министарству војске, спроведене су глатко и нису уопште изазвале неке проблеме у официрском кору, сем међу припадницима „Црне руке“.

РЕГЕНТ Александар је у фебруару 1916. разговарао са генералом Драгутином Милутиновићем, командантом Вардарске дивизије првог позива. Интересовао се „како је уопште задовољан цјелокупним радом приликом повлачења кроз Албанију“.

Добио је одговор:

„Никаква припрема није на вријеме учињена за наше одступање испред надмоћнијих непријатељских снага, ни преко Албаније, као ни у правцу Солуна, гдје су били наши савезници Французи и Енглези, а који су нам били пошли у помоћ. Посљедица тога је била, да смо без генералне битке изгубили много војске, као и готово сву артиљерију, возове, и тако даље…“

Александар Карађорђевић је на крају разговора генералу уручио Орден Светог Владимира четвртог степена са мачевима.

– Ово је награда за ваш рад кроз Албанију!

Сутрадан, генерал Милутиновић је смијењен са положаја команданта.

Николу Пашића, поред црнорукаца нападали су и цивили. Окривљивали су га за све, па и проклињали. Негдје у албанским гудурама пришао му је један сељак и сасуо у брк: „Ти ли си Пашић… Тешко нама… Проклет да си! Због тебе изгубисмо земљу и домове своје!..“ Пашић је одмахнуо руком и рекао:

– Више волим да ме они грде, но да ме њихова дјеца проклињу!

АТЕНТАТ У СКАДРУ

У ДЕЦЕМБРУ 1915. године, у Скадру, Албанци са Косова планирали су атентат на регента Александра и Николу Пашића. По свједочењу поручника Младена Стаматовића, који је био специјални изасланик владе код Ахмета Зогуа, аустроугарска команда у Призрену платила је Асан-бегу Приштини да организује убиство предсједника Владе и престолонасљедника. У Скадар је упућена група од 20 атентатора. Ову информацију Зогу је рекао Стаматовићу на „бесу“.