Пишем ово писмо јер држим да се наше друштво и наша државна заједница налазе у озбиљном – да не кажем: судбоносном превирању, а Ти си најодговорнија личност у земљи и још увијек у довољној моћи да битно, а можда и одлучујуће утичеш на ток догађаја, открива нам, између осталог, писмо Ђиласа Титу.

Милован Ђилас (12. 6. 1911 – 20. 4. 1995), југословенски књижевник, револуционар, народни херој, политичар, три пута политички затвореник (1933-1936, 1957-1959. и 1962-1966), један од најпознатијих дисидената у источној Европи.

Од 1937. до 1954. године као члан Централног комитета и Политбироа КПЈ био је један од најближих сарадника Јосипа Броза Тита.

У току Другог свјетског рата међу кључним политичким преговарачима Врховног штаба НОВЈ: са британском и совјетском војном мисијом, њемачким војним изаслаником у Загребу, Глајзе фон Хорстенауом (тзв. Мартовски преговори) и Стаљином.

У ноћи између 28. и 29. јуна 1948. године саставио одговор ЦК КПЈ на Резолуцију Информбироа, који је наредног јутра објављен у листу “Борба”.

Након серије чланака објављених у листу Борба (чији је тираж у том периоду порастао на 300.000 примерака), крајем 1953. и почетком 1954. године, у којима критикује монолитност партије, позива на развијање унутар и ванпартијске опозиције и осуђује привилегије партијског врха, Ђилас је прво смијењен са свих функција, да би годину дана касније, јануара 1955. године, својом одлуком напустио чланство СКЈ.

У периоду од 1956. до 1966. два пута осуђиван и затваран.

Ово писмо послао је 20. марта 1967. године, непуна три мјесеца након посљедњег изласка из затвора. На њега није добио одговор, али јесте упозорење да се предсједнику Титу више не обраћа.

Писмо преносимо у изворном облику.

*****

МИЛОВАН ЂИЛАС

Претсједнику СФР Југославије

Претсједнику Савеза комуниста Југославије

Другу Јосипу Брозу – Титу

На ово писмо су ме навели многи разлози, међу којима свакако има и личних. Баш на ове посљедње разлоге, иако су неодвојиви од оних првих – објективних, треба најприје да укажем, како би се уклониле и Твоје сумње и моја двоумљења у потребу да ти се лично обратим. Јер ја овим писмом не тражим и не молим ништа, а нисам убјеђен ни да ће оно имати икаквих значајнијих, непосредних и корисних политичких посљедица. Али не кријем да ме на њега побудила и жеља да смањим провалије које су између нас ископала различита гледања, поступања и услови и да тиме – ако ништа друго – учиним прве кораке у успостављању отвореног и непосреднијег разумјевања међу нама.

Па ипак, упркос тих и других, чак и сентименталних – личних разлога, не би било ни тачно ни правично придавати свим тим личним разлозима искључиви, пресудни значај.

Пишем ово писмо јер држим да се наше друштво и наша државна заједница налазе у озбиљном – да не кажем: судбоносном превирању, а Ти си најодговорнија личност у земљи и још увијек у довољној моћи да битно, а можда и одлучујуће утичеш на ток догађаја.

Али иза овог мог писма не стоји никаква намјеравана акција: лоше стање у земљи и брига за судбину југословенске државе присиљавају моју савјест и моје мишљење да – макар и овим путем – утичем на даљи развитак. А баш зато што је ово писмо више намењено Теби као личности – мада је Твоја личност неодвојива од Твојих функција – од мене су далеко помисли да га употребим за било какву акцију: једино би ме непредвидљиве, изузетне околности могле навести да га објавим.

Желим прије и изнад свега, да ти укратко изложим моја гледања на домаће прилике и на положај наше земље у данашњем свијету, у коме ни најмоћније државе нису кадре да за дуже вријеме опстоје изоловане.

За сваког иоле објективног, незаслијепљеног посматрача очевидно је да Савез комуниста више није, нити може бити партија негдашњег типа – било лењинистичког, било стаљинистичког. Такозвано идејно јединство и монолитност су у њој разорни и не могу се успоставити никаквим – ни идејним ни насилним – средствима. Напоредо с јавним и званичним, опстоје и јачају полујавна и незванична схватања и дјеловања. Правовремено увиђање ове истине од огромног је – рекао бих: пресудног – значаја: тиме би били олакшани мирни и легални прелази у нове демократскије облике.

Исти и слични процеси одвијају се, неизбјежно, и у државном организму, који губи правац и постаје преспор и неефикасан. Тежње ка већој самосталности република, које саме по себи не би морале бити штетне, добијају видове слабљења веза између њих и јачања гледања која Југославију сматрају привременом, вјештачком творевином.

С Твојим именом је и Југославија изишла у свијет и нико разуман и поштен не може тврдити да наша спољна политика није била национална и начелна, – али је тешко оспоравати и гледање да она није прилагођена данашњим – измијењеним условима. Хладни рат и идејни блокови су у распадању, државе се оријентишу према националним интересима, и свијет се дијели и врти око трију великих сила (САД, СССР, Кина). Први пут у својој историји, Југославија је у могућности не само да води независну спољну политику, него и да оствари фактичку неутралност. Јер мада ми морамо и требамо стајати на страни народа који се боре за равноправност и покрета који проширују људску слободу, нема оправданих – националних разлога за уплитање у идеолошке и друге спорове који битно не погађају националне интересе Југославије.

Дошло је до веома значајних промјена у капитализму – распад старих империја, признавање државних права свим народима, јачање демократије и социјалистичких елемената у економији и тд. Комунизам је у распадању као међународни покрет и било би крајње наивно вјеровати у његово поновно уједињавање. Чак и у вријеме постојања једне социјалистичке државе, јединство комунистичког покрета је одржавано претежно вјештачким и насилним средствима (под Стаљином). Поготову је до распадања и диференцирања морало доћи са стварањем већег броја социјалистичких држава. Јер државе и народи никад нису могли и не могу имати истовјетне и положаје и интересе. Својим отпором стаљинизму Југославија је у том мијењању одиграла пионирску и историјску улогу.

У таквим условима, чак и да није сукоба СССР-Кина око хегемоније у комунистичком покрету и у неразвијеним земљама, не виде се оправдани разлози због којих би Југославија морала да плаћа данке интернационалистичким илузијама, односно – превласти ове или оне велике социјалистичке силе. Ми смо у свијету и социјалистичким покретима увијек значили онолико колико нам је привреда била полетна и сређена, колико смо били јаки да се одупремо спољним притисцима и колико је у земљи било слободе, друкчије речено – колико смо могли да дамо заиста нових идеја и нове праксе. Ми смо у том погледу на прекретници – да социјализму и демократији дамо нове потстицаје, или да потонемо у безличност и да наше заставе пређу у друге руке.

Не бих желио да будем међу онима који у нашој привреди виде једино неуспјехе и промашаје. Али морам истаћи да је она увијек патила од догматских шаблона и да се у економској политици пречесто више водило рачуна о зидањима него о рентабилности и о идејној „чистоћи“ него о људима. А нема економског поретка који кад – тад неће бити измијењен ако људи нису за њега животно заинтересовани. Јер важно је како људи живе, а све друго је споредно.

Привредна реформа, започета прије годину и по дана, не само што није дала очекиване резултате, него уз постојећу економску политику и застарјелу политичку и административну надградњу – нема изгледа да у догледно вријеме буде остварена.

Код нас је 90% пољопривреде, односно милони сељака, практично препуштено себи, односно – заосталости, неразумијевању и самовољи задружне и друге бирократије. Такво стање на селу у највећој мјери је производ наслијеђених догматских – рекао бих: стаљинистичких – гледања на сељака као на потенцијалног непријатеља и на социјализам на селу кроз колхозе и државне облике својине. Индустрија ради једва изнад 50% капацитета и радници су недовољно, а каткада веома мало заинтересовани за производњу.

Повремене тираде противу бројности бирократије смјешне су и чак неправедне: превелики број и лош размјештај службеника посљедица су неефикасне и умртвљене привреде и слабо плаћене радне снаге. Невјерица и безвољност су свеопшта појава. Њихови коријени су дубљи и давнашњи. Неподатљиви и неугасиви живот расточио је многе старе теорије и догме, а нове нису добиле право на живот.

Сваком друштву су, ако неће да не заостане, нужни подизање производње –освежавања идејама и идеалима. Већина старих бораца, који су кроз одрицања и смрти, пронијели идеал слободе, Југославије и социјализма, пемлади су – разним начинима, а најчешће неправедно – фактички отстрањени из политичког и државног живота. Млада поколења су пресићена фразама, незадовољна преживјелим облицима и обезвољена безизгледностима. А са још више разлога се интелектуалци отуђују од Савеза комуниста – од његових гледања и метода. Зар и превише не казује чињеница да у Југославији нема ни једног значајнијег књижевника, умјетника или мислиоца који на овај или онај начин не би био скептички или критички расположен према датом стању?

На завршетку свега што сам до сад изложио, хоћу да укажем – макар испао и нескроман – и на идеје и кретања која се везују за моје име. Прошло је већ тринаест година од када сам због идејних разлика отстрањен из најужег партијског и државног вођства. За све то вријеме био сам изложен притисцима и дискриминацији и као човјек и као борац и као писац, а да не помињем да сам искључиво због идејних разлика и моралне непокорности држан девет година у затвору. Али ово није мјесто, а ни тренутак за правдање и жалопојке, а трпљење ме је научило да се не подајем мржњи и кукању. Треба, међутим, утврдити очигледност: за сваког непристрасног посматрача је непобитно да су упркос званичним порицањима и прећуткивањима, идеје демократског социјализма и људске слободе, чији сам ја једино био највиђенији поборник, данас и у Савезу комуниста и изван њега, живље и самосвјесније него што су биле у тренутцима њиховог настајања…

С поштовањем,

Милован Ђилас