Краљ Петар I Карађорђевић је издао књигу под називом „Дневни записи једног усташа о босанско-херцеговачком устанку 1875-1876. године“, док је велики Валтазар Богишић написао „Нацрт закона за херцеговачке усташе“, којим је покушао да предложи устројство револуционарног антиосманлијског покрета прекодринских Срба.

ЧАК НИ ОВО НИЈЕ ХРВАТСКО: Ријеч „Усташа“ је српска реч!

Када Србин жели да увреди Хрвата, назове га усташом (наравно, ако тај Хрват није усташа, пошто ако јесте онда није увреда). Када Хрват дубоко заглиби у националистичко онанисање, онда се дичи својим усташтвом. У пост-ратовској свијести, усташа је хрватска ријеч и само Хрват може бити усташа (мада велика већина Хрвата то нису, да би био усташа тај етнички услов мораш да испуниш).

Проблем са том конструкцијом је што она не одговара етимолошким и историјским чињеницама. Усташа је ријеч која долази од глагола „устати“, и синоним је за реч „устаник“.

Шта више, устаник би могла да буде новија ријеч, будући да је наводно још Вук Караџић српске устанике с почетка XИX вијека називао и усташама, наводи портал „опанак“.

Нема никакве сумње да је то била главна ријеч која се односила на српске устанике у Босни и Херцеговини током побуне против Османлијског царства 1875-78. године.

Нити су они себе звали устаницима, нити су их Срби из околних земаља тако звали. Они су били усташе које су дизале „усташке барјаке“.