Стојан Новаковић (1842-1915) током своје богате каријере био је предсједник Владе Србије, дипломата, филолог, историчар књижевности, хералдичар и предсједник Српске краљевске академије.

Сматрао је да су “књига и перо” најбољи начин да се бори за очување српства, а сањао слободу за читав српски народ.

Новаковић је био библиотекар Народне библиотеке у Београду, гдје налази плодно тло за свој марљиви истраживачки рад. Прикупљајући и истражујући књижевну грађу, наилази и на необични ћирилични документ из XИИ вијека, и назива га данашњим именом –Мирослављево јеванђеље. Радио је и као професор гимназије и Велике школе у Београду, а био је члан Државног савјета, амбасадор Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду, министар просвјете, унутрашњих и спољних послова и два пута премијер.

Био је шеф српске делегације која је закључила 1912. мир са Турском послије Првог балканског рата.

Објавио је више од 400 научних радова, највише из историје, словенске филологије, теорије књижевности, политичке и правне историје и историјске географије.

У младости је писао пјесме и романе и преводио, био је ученик Ђуре Даничића, а од 1865. до 1868. уређивао је и издавао часопис „Вила“.

Његовом заслугом штампани су „Законски споменици српских држава средњег вијека“ и „Законик Стефана Душана, цара српског“.

Ђела: „Васкрс државе српске“, „Срби и Турци четрнаестог и петнаестог века“, „Село“, „Балканска питања“, „Историја српске књижевости“, „Српска граматика“.

Припадао је младоконзервативцима који ће прерасти 1880. у Напредну странку, коју је Новаковић основао заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем.

Стојан Новаковић остао је упамћен као један од најугледнијих српских политичара.