Бугари никада нису заборавили Србима пораз код Велбужда. Срби предвођени краљем Стефаном Дечанским и његовим сином Душаном потукли су до ногу бугарске трупе у суботу 28. јула 1330. године и остварили највећу побједу и историји средњовјековне Србије.

Убрзо послије историјске побједе код Велбужда, Србија предвођена младим краљем Душаном, постала је најмоћнија сила на Балканском полуострву.

Уочи битке са Бугарима, српски краљ Стефан Урош трећи Дечански дошао је у Старо Нагоричино и у цркви коју је подигао његов отац краљ Милутин цијелу ноћ се молио пред иконом Светог Ђорђа.

Ујутру је причестио војску и кренуо на Бугаре.

Срби су извојевали велику побједу а у боју је погинуо бугарски цар Михајло трећи Шишман. Стефан је наредио својим војницима да достојно сахране бугарског цара који је пренијет баш у Старо Нагоричино и сахрањен у порти цркве.

Бугари никада нису заборавили овај догађај, сматрајући га можда и највећим поразом у њиховој историји. Послије шест вијекова бугарска војска коначно је дочекала да умаршира на српску територију коју је кренула да заузме у 14. вијеку.

У вријеме Великог рата 1917. године, Бугари, који су окупирали дио Србије послије повлачења српске војске преко Албаније, дошли су у Старо Нагоричино и почели да копају око цркве Светог Ђорђа. Тражили су гроб цара Михаила Шишмана. Прекопали су цијелу порту, копали су чак и у цркви, али цара нису нашли.

Црква Светог Ђорђа, бисер Милутинових неимара из 14. вијека, скривена је међу брежуљцима изнад Куманова у селу Старо Нагоричино.

Краљ Милутин подигнуо је овај предивни храм као своју задужбину 1313. године, у славу велике побједе над Турцима.

Подигнута је на темељима старе цркве, која потиче из 1071. године и коју је изградио византијски цар Роман ИВ Диоген, дједа Светог Саве по мајчиној линији.
Изнад улазних врата у цркву Светог Ђорђа у великом каменом надвратнику уклесан Милутинов ктиторски натпис, а његови монограми красе капителе два стуба у западном улазу цркве.

Фреске у цркви завршене су 1318. године у вријеме игумана Венијамина, а цијели фрескопис су довршили сликари Еутихис и Михаило.

Храм је саграђен у облику уписаног крста са једном куполом на средини и четири мање са полукружном апсидом на источној страни.

Иконе су рађене специфичном ал фреско техником директно на малтеру што овај фрескопис чини јединственим међу српским црквама, наводи портал Клуб љубитеља историје/волимдазнам.

Црква је практично била непозната широј јавности све до 1927. године када су Старо Нагоричино посјетили бројни свјетски византолози који су те године дошли у Београд на свјетски конгрес.

Француски стручњак Мије када је видио цркву и фреске у њој одлучио је да продужи боравак у Нагоричину. Пажљиво је данима проучавао дјело Милутинових неимара а послије повратка у Париз, писао је радове о предивним фрескама из цркве Светог Ђорђа у Старом Нагоричину.