Слободан Пенезић Крцун рођен 2. јула 1918. у Ужицу, у породици Спасоја Пенезића, кафеџије, као прво дијете у његовом другом браку са текстилном радницом Видосавом. За вријеме велике привредне кризе отац је банкротирао и умро 1934. године. Сав терет око издржавања дјеце пао је на мајку.

Слободан Пенезић Крцун

Крцун међу ратним друговима

За вријеме Другог свјетског рата Крцун је активно радио од првог дана. У Златиборском срезу радио је на припреми устанка и формирању Златиборске партизанске чете. Послије ослобођења Ужица имао је задатак да организује борбу против „пете колоне“, касније је био руководилац Политодела Друге пролетерске ударне бригаде, а онда и замјеник политичког комесара бригаде.

До краја рата је само напредовао у партизанској хијерархији. Још 1944. одређен је за начелника Одјељења за заштиту народа (ОЗНА) за Србију. Један од највећих успјеха службе коју је водио било је хапшење Драже Михаиловића.

Послије ослобођења Југославије, обављао је многе одговорне друштвенополитичке функције у републици и федерацији. Од новембра 1946. до децембра 1953. био је министар унутрашњих послова. Од 16. децембра 1953. био је потпредсједник, а од 9. јуна 1962. године предсједник Извршног вијећа Скупштине Социјалистичке Републике Србије.

Смрт на Ибарској

Слободан Пенезић Крцун погинуо је 6. новембра 1964. у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали, у близини села Шопић код Лазаревца око 12 и 40 часова. Аутомобил марке „олдсмобил“ регистарских ознака БГ 20-55, у коме се налазило пет особа, слетио је са друма у ударио у дрво.

Крцун је тог дана са сарадницима ишао у Титово Ужице на Среску конференцију заједно са високим републичким функционерима – Светоликом Лазаревићем Лазом и Љубомиром Мијатовићем. Возач је био Милорад Ломић, а у аутомобилу је била и Олга Живковић.

Званичи извјештаји кажу да се аутомобил кретао великом брзином по клизавом путу. Падала је киша и пут је био покривен прашином коју је избацивала оближња термоелектрана. Аутомобил је прије несреће обишао комби и онда, из непознатих разлога изгубио правац, ударио у стуб-браник који га је поново вратио на коловоз, потом ударио у други стуб-браник и потом слетио са пута. Упркос великом нагибу ауто се није преврнуо, већ је свом снагом ударио у дрво јасена.

Крцун је, по званичној верзији, био жив у тренутку када га је милиција која је дошла на мјесто несреће извукла из возила. Смјештен је у полицијско возило и кренуо ка Лазаревачкој болници. У току пута, Крцун је преминуо.

Погинуо је и Светолик Лазаревић, а неколико дана касније преминуо је и возач Милорад Ломић. Олга Живковић и Љубо Мијатовић су били озбиљно повријеђени, објавио је Историјски забавник.

Дана 8. новембра 1964. године, Крцун је сахрањен у Алеји народних хероја у Београду.

Човек који се није плашио Броза

Разлаз између Тита и Крцуна о коме се шушкало по ходницима и по кулоарима велике Југославије дао је повода за приче о намјештању саобраћајне несреће у којој је Крцун погинуо. Неке од ових прича одржале су се до данашњих дана.

Причало се да се Крцун осилио, да се Титу није свидјело његово слободно изношење мишљења у јавности, да је проблем што је Крцун био „превише“ Србин.

Историчар Венцеслав Глишић у свом раду описао је посљедњи сусрет Крцуна и Тита који се одиграо 1963. године на Брионима. Крцун је тада наводно рекао маршалу да је некоректан према Србима да су му увек српски ратни команданти сумњиви и да се удаљава од себе и народа.

Прича каже да се Тито много наљутио и хтио да се удаљи, а да му је Крцун добацио: „Једино не знам кад ће доћи ред на нас двојицу“, мислећи при том на себе и Ранковића.

Убрзо послије тога дошло је до саобраћајне несреће.

Приче о завјери и намјештеном убиству, а не несрећном случају кренуле су скоро одмах. Биле су подгријане и чињеницом да Тито није присуствовао сахрани. Није познато гдје је био 6. новембра, али је 7. на Брду код Крања примио америчког глумца Кирка Дагласа.

Они храбрији препричавали су и виц у којем Тито, када му саопште да је Крцун погинуо, погледа на сат пита: „У мајку му Божију, већ је пола један?!“