Вељко Миланковић (Кремна, 5. јануар 1955 — Београд, 14. фебруар 1993) је био оснивач и командант батаљона „Вукови са Вучијака” у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату.

Вељко Миланковић

На Видовдан 28. јуна 1991. године, одлучује да помогне свом народу у рату који је тада захватио Југославију. Иде у мјесто Голубић, код Книна, и тамо завршава обуку код Капетана Драгана. Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по њеном завршетку добија чин поручника.

У родном крају формира јединицу „Вукови с Вучијака“ и убрзо постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда гдје су се водиле тешке борбе – Модрича, Дервента, Јасеновац, Пакрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина, наведено је на интернет страници „Војска Републике Српске“.

Августа 1991. године са својом ослабљеном јединицом заузео је спомен парк Јасеновац. У току борбе на Брончицама, јединица „Вукови са Вучијака“ која је бројала 47 војника, убила је 37 непријатељских војника, а више десетина је рањено. Том приликом заробљена су два тенка М-84, један оклопни транспортер, веће количине оружја и муниције.

Крајем фебруара 1992. године је рањен током борби код села Смртић у Западној Славонији, одакле је пребачен у Бању Луку гдје је оперисан и превезен на ВМА ради лијечења.

Веома значајну, ако не и пресудну улогу је имао у пробијању „Коридора Живота“. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању „чврстог коридора“. Као командант јединице током пробијања коридора водио је борбе код Добар Куле (1. јул 1992.), Бијелог Брда, Јакеша, Чардака, Цера, Модриче (26. јун 1992.) и Оџака (12. јул 1992.).

Јунаштво Вељка и његових бораца остаће у аналима овог рата: „Момци „вјечитог поручника Миланковића“ извели су једини класичан јуриш „на нож“ виђен у рату 1992. године. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнијели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКЕ“ полетјели грудима на непријатељске ровове… Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.”

Тешко је рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године када је током дејства артиљерије у операцији Масленица погођен у десну страну груди. Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је на родној Кремни.

Дана 23. јуна 1993. посмртно је одликован орденом Милоша Обилића.