Српски пјесник Милан Ракић боравио је у Приштини најприје као писар, а онда и као шеф конзулата с наизмјеничним прекидима од 1905. до 1911. године. Највише времена на Косову проводио је с народом, примао је угрожене и зулумом заплашене људе и бивао међу њима, о великим саборима одлазио у Грачаницу, о Петровудне обилазио манастир Девич.

Српски пјесник Милан Ракић

А баш у Грачаници налази се једна од најљепших фресака српске историје и црквеног иконописања – Симонида. Лик наше краљице, пете жене краља Милутина, “тужне, свечане и бијеле, којој је арбанаски нож ископао очи”. Од лијепе фреске Ракић је тада могао видјети само почађавјелу старинску плочу и лик наше краљице без очију, са круном, велом и густом косом и остатком лица које је било нетакнуто.

Пишући чланке о Арнаутској побуни 1910. године Милан Ракић осврнуо се на положај и стање Срба у њиховој древној постојбини. Затим му се у визији јавља Арнаутин који боде очи краљици Симониди на фресци. И тако настаје пјесма – “Симонида”.

Међу Србима, Симонида је симбол љепоте, чедности и женске трагике у временима олуја и бура кад нестају војске, краљевства и царства, а камоли и крхко тијело лијепе жене. Умрла је 1340. године као монахиња.

Ракић је знао шта је његов прави задатак као конзула и дипломате: да брани “клето Косово” и да ради на његовом ослобођењу. Пун националне вјере и спремности да на сваку невољу снажно одговори ширио је око себе одлучни оптимизам и будио наду у скоро ослобођење.

Осим његовог дипломатског и државно – политичког ангажмана Ракић је свој национални рад исказивао и кроз своју поезију. Своје лично искуство косовског завјета преточио у је у осам пјесама, међу којима се нашла можда и најљепша “Симонида”, груписана у циклус пјесама под називом “На Косову”.

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!

Али дирнути руком није смио
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.

сад у цркви, на каменом стубу,
У искићену мозаик-одјелу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и бијелу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу свјетлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи.

Међутим, седамдесетих година 20. вијека откривено је нешто што ипак може нарушити идеју о настанку Ракићеве пјесме; нешто што Ракић (1876-1938) тада није могао знати…

У току конзерваторских радова (1971-1976) сликари конзерватори Зденка и Бранислав Живковић очистили су наслаге са очију лијепе Симониде на фресци у Грачаници и видело се да оне нису оштећене. Симонидине очи су лијепе и свијетлоплаве боје. Или Арбанас није успио у својој намјери да потпуно ископа очи лијепе српске краљице, или он то никада није ни покушавао, већ је само измишљени кривац за злочин који никада није извршен.

Како истина Ракићеве пјесме не би дошла у сукоб са истином коју потврђују конзерватори, одлучено је да се не елиминишу оштећења, рупе које данас изгледају као очи. Тиме је сачуван онај моменат који је, у ствари, родио пјесму. Ископане Симонидине очи остале су онакве какве су данас.

Толико смо и остали дужни нашем великом пјеснику и борцу за ослобођење који је, чим је букнуо Балкански рат, напустио министарство и одмах по оглашавању мобилизације, не јављајући се ником, отишао као комита на границу с првом четом војводе Вука. Доцније ће Ракић једва, али с поносом, признати да је први од ослободилаца ушао у Приштину.

Милан Ракић је умро 30. 06. 1938. године. Симонидине очи које је уснио и даље плијене при читању његове пјесме, нарочито онима који их нису видјели на фресци.