Општа узбуна настала је кад се Јованки пријело кувано јело из аутомата па Титу тражила ситно да убаци у машину.

Већина сада већ средовјечних Београђана не зна да су Тито и Јованка лично отворили и посјетили први драгстор у Београду који се налазио у подземном пролазу у Нушићевој улици, у самом центру Београда.

До тога је дошло пошто је тадашњи и најпоштованији градоначелник у историји Београда, Земунац Бранко Пешић, једном приликом отворено рекао Титу да путује по свим републикама, иде по Брионима, посјећује сва мјеста, а не посећује Београд иако је Београђанин са адресом у Ужичкој на Дедињу.

Ту критику Тито је озбиљно схватио па је са супругом Јованком у децембру 1970. године посјетио највеће пројекте у Београду – Газелу и Теразијски тунел али и присуствовао отварању првог драгстора у Београду, у подземном пролазу у Нушићевој.

Млади не знају да продавнице некада нису биле отворене до дубоко у ноћ као данас, па ако вам је хитно требало да купите нешто од намирница то нисте могли нигдје јер су самопослуге радним даном радиле најдаље до 15-16 сати, суботом краћем а недељом није радило ништа. Тако се дошло на идеју да се отворе драгстори који су радили до увече, а најпознатији је био у Нушићевој, а други на Бановом брду.

Елем, цијели Београд слио се на улице да види Тита и Јованку који су покретним степеницама изашли из подземног пролаза послије обиласка теразијског тунела и драгстора у којем је, како причају старији Београђани, Јованка Титу затражила ситне паре – кованице да из аутомата купи кувано јело!

Отварање тих објеката испраћено је посебном помпом, а предсједник СФРЈ Јосип Броз Тито је рекао: „Љепота Газеле превазилази све што сам видио обилазећи Европу“. Извјештачи описују како је Тито пресјекао свечану врпцу испред тунела, са супругом Јованком прошао пјешке на другу страну, а посебно се задржао у првом драгстору у подземном пролазу између Нушићеве и Улице Моше Пијаде.

Док су пролазили испод аутомата за продају јела, другарица Јованка пожељела је да их испроба, писале су Новости дан касније, 5. децембра 1970. године.

– Предсједник Тито се пипнуо по џепу и рекао: „Не може, немам ситно“. Интервенисао је директор предузећа које је поставило аутомат и све је завршено срдачно и свечарски.

Београд је још тада имао оно што ми мислимо да припада само нашем времену попут банкомата, аутомата за пића и слаткише, кафемата…

Иако то сада дјелује тако далеко и нестварно, Београђани су у истом дану, 4. децембра 1970. године, добили су ауто-пут кроз Београд, мост Газелу, Мостарску петљу и Теразијски тунел.

– Градоначелник је био Бранко Пешић, један од омиљених људи на тој позицији од када постоји град који данас познајемо. Брзо у будућност МОСТ Газела рађен је четири године, од 1966. до 1970. – казао је својевремено архитекта мр Горан Анђелковић.

– Мост је дјело академика, професора Милана Ђурића, а, стручно рекавши, представљао је употребу греде и лука. У то вријеме био је то врхунски грађевински пројекат. На мост се „наслањала“ петља која је понијела име „Мостарска“. Пројектовали су је архитекта Брана Јовин и грађевински инжењер Јован Катанић.

– Јовин је замислио да се, гледано са мостарске стране, ауто-пут спушта наниже од Газеле према том дјелу Новог Београда – додаје Анђелковић.

– У урбанистичком смислу, то је био дио великог пројекта. Ауто-пут је био својеврстан изазов, јер су проблем посебно чинили дијелови кроз урбанистичко подручје Новог Београда, које се налази на равничарском терену. Због тога је траса саобраћајнице спуштена три до четири метра испод основне равни терена, односно 2,8 метара испод „велике воде ријеке Саве“, а одводњавање је веома добро ријешено. Саговорник упозорава да се значајан дио радова одвијао по веома неповољним временским условима. Грађевинци су се борили са подземним водама, али су пожртвовано извели све што им је био задатак. Није било лакше ни са петљом, јер је само за фундирање мостарских и других армиранобетонских конструкција побијено више од 40 километара шипова.

Необично је било да ауто-пут пролази кроз главни град. Велики градови Европе и свијета често имају заобилазнице које одводе теретни и други транзитни саобраћај ван центра. Овог пута идеја је била да један коридор споји велике градове ондашње СФРЈ, Љубљану, Загреб, Београд и Скопље, а званично име било је у складу са ондашњом идеологијом и политиком – Ауто-пут братства и јединства, подсјећа Курир.